МИЛОШ КОРДИЋ: ЋИРИЛИЦА НАМ ЈЕ НА РЕСПИРАТОРУ, БРАЋО СРБИ!

ИСКРА на Фејсбуку

Пише: Милош Кордић

За који мјесец навршиће се тридесет година како сам, прогнан са простора латиничког писма, стигао на просторе ћириличког писма. И на новим просторима наставио живот.

Давно је то било кад сам мислио да Срби у Хрватској имају ћирилицу, па латиницу, па онда и једну и другу. Давно је то било кад сам мислио да Хрвати у Хрватској имају латиницу, па ћирилицу, па онда и једну и другу. А у стварности је и једнима и другима остала искључиво латиница. С оно мало ћирилице на којој је излазио мјесечник Просвјета Српског културног друштва Просвјета. А излазио је све док није и сам страдао у тзв. обрачуну са „хрватским прољећем“, 1971. године. Равнотеже је увијек морало да буде.

А за Србе у Србији мислио сам да они имају само ћирилицу. За друге, а знао сам да их има, нисам знао нешто посебно поуздано. До тамо… нешто касније.

У ствари, од дјетињства сам мислио, кад је о писмима ријеч, да је тако. Све до појаве телевизије и њених првих серија и филмова којима је и мене, као и безбројне друге по бившој заједничкој држави, на посебан, готово бајковит, нестваран начин орадовљавала и пресељавала у просторе који су ми били искључиво сањалачке, маштаријске именице.

И тада сам се увјерио да није тако: многе серије које су снимане у Београду – све што је у њима писано, писано је на латиници, многи филмови београдских филмских кућа – све што је у њима писано, писано је на латиници… Због чега? Па због тога како би сви по Југославији могли да читају шта пише. Иако је у тадашњој земљи било много више оних који су знали и ћирилицу и латиницу. Мада се по том питању ни братство-јединство, као ни Срби комунисти не смију занемарити. Напротив…

Пошао сам у школу 1. септембра 1951. године. У селу Јошавици, тадашњи котар (срез) Петриња, на Банији, у Хрватској. Буквар – ћирилица. Рачуница – ћирилица. На таблици, са сунђерчићем, оригиналним, морским, који нам је служио за брисање, писаљком смо писали цртице, а онда и прва слова – слова: ћириличка. Половином другог полугодишта првог разреда дошао сам у родно село Комоговину, котар (срез) Костајница, на Банији, такође у Хрватској – иста она два уџбеника, иста таблица, писаљке… И суnђерчић, да се не заборави. И тако оба прва два разреда – све ћирилица. Тек у трећем долази латиница.

А онда се у селу, крајем педесетих година, сазива збор бирача на коме се „бирачима“ предлаже да се од првог разреда, као и у цијелој Хрватској, оној с већинским хрватским становништвом, најприје учи латиница, а у трећем ионако сви уче ћирилицу. Образложење просвјетних власти било је да се тако знатно смањују трошкови штампања посебних уџбеника за школе у мјестима с већинским српским становништвом: поједини дијелови Славоније, Барања, Банија, Кордун, Горски Котар, Лика, Сјеверна Далмација…

„Бирачи“ се сложише. И не само у мојој Комоговини, него у већини села са, рекох, већинским српским становништвом. Међутим, било је села у којима „бирачи“ нису марили за „јефтиније уџбенике“ – остали су вјерни својој ћирилици.

И како се то тада тако догоди, тако и остаде. И од деведесетих с лупањима ћириличких табли по градовима Хрватске. А у Вуковару посебно.

Наравно да сам, отишавши на даље школовање, све писао латиницом. Али смо и у Осмогодишњој и Учитељској школи у Петрињи једну школску задаћу писали латиницом, другу ћирилицом. У Учитељској школи „лијепо писање“, у склопу ликовног одгоја (васпитања), учили смо и на ћирилици.

Данас, овдје, у избјеглиштву, а посебно од одласка у пензију (прије 16 година), све пишем ћирилицом. Овдје сам уређивао новине које су излазиле на ћирилици, сарађивао у листовима и часописима од којих је већина штампана ћирилицом. Док ми портали текстове писане ћирилицом и даље објављују на латиници. Иако читалац може на свом компјутеру да то „пребаци“ на ћирилицу… Мада… Моје скромне књиге и књижице (укупно их је 16) штампају се на ћирилици. Осим двију: једна је објављена у Загребу, 2005, а друга у Београду, 2004. године (обје из некакве срџбе…). Нешто малко касније сазнао сам да све српске књиге штампане латиницом негдје од тих година припадају хрватској књижевности, хрватској култури – све због латинице.

А као неко ко се, рекох, школовао углавном на латиници и објављивао за живота у Хрватској на том писму, немам ама баш ништа против латинице. Колико сам само плаката израдио на латиници, у ствари „римском капиталом“. На којој сам, у Петрињи, радио и на спомен-плочама са својим професором, академским сликаром Петром Салопеком.

Међутим, Србија је била и јесте нешто друго. А готово да је исто.

Много се у Србији графитних оловака и резача, пера и мастила, писаћих машина и њихових трака, много компјутера и њихових „кетриџа“, а о папиру да се и не прича, затим трака у емисијама радија и телевизије трошило и потрошило на јадиковке, на увјеравања, на приједлоге, преднацрте и нацрте закона којим би се устоличила српска ћирилица као званично – и народно и службено писмо у земљи Србији.

Али – не иде па не иде. Држава неће па неће!

И што је најинтересантније, држава упорно ћути. Иако је министарство задужено за културу и информисање, као министарство дакле извршне власти, написало, предложило и доставило врху своје извршне власти којој припада приједлог везан за ћирилицу. А одатле, колико ми је познато, ни да се помјери ка законодавној власти на разматрање и усвајање… Или…

А за то вријеме ћирилица полако нестаје. Из дана у дан. Из ноћи у ноћ. И не само да нестаје – она је у болничкој постељи. Она је, слободно се може рећи језиком короне: на респиратору! Јер док пролазите кроз градове и села земље Србије – мало тога пише на ћирилици:
– табле на улазима у те градове и у та села, као и на излазима из њих, исписане су на све могуће и немогуће начине – ту је и ћирилице и латинице, и само ћирилице и само латинице;
– тако је и с путоказима. А поред тога неки су и искривљени, разлупани, неки пробушени мецима, прекривени гранама, ишарани спрејевима свих могућих боја;
– идете улицама Београда и загледате се у исписане фирме, робне куће, продавнице, радње… ријетка је ћирилица. И много је тога на енглеском језику. Српски као да је и угашен и угушен;
– издавачке куће с најтиражнијим издањима углавном своја издања штампају на латиници. И оне, такве, латиничке, припадају, рекох, хрватској књижевности. У посљедње вријеме, а прије короне, на Међународном сајму књига у Београду готово да су у избору најуспјешнијег домаћег издавача редовно побјеђивали издавачи који углавном штампају своја издања на латиници. Довољно је да се погледају њихови излози, у Београду, на примјер – 90 одсто књига је на латиници;
– нови филмови, серије – апсолутна је превага латинице;
– загледате се у било који киоск – видјећете да је већина дневних листова на латиници. Недјељници су углавном, с часним изузецима, на латиници. О модним ревијама и листовима, као и онима који се баве храном и пићем – они су сви редом на латиници;
– рекламе на свим телевизијама су на латиници. Билборди такође;
– етикете на теглама хране, на флашама алкохолних и безалкохолних пића су на латиници;
– готово све приватне телевизије су латиничке телевизије. Као и портали;
– на мајицама српских спортских клубова, у домаћим првенствима, влада право шаренило. С тим да превладава латиница;
– још увијек многи службени акти појединих државних и јавних институција, предузећа… пишу се латиницом;
– кад се, на примјер, уђе у просторе домова здравља, амбуланти, болница… све се шарени од ћирилице и латинице…

И тако даље. И, заиста, и тако даље.

И какав је закључак, на крају? Закључак на крају јесте овај: Срби не знају или неће да знају ћирилицу! Уз часно изузимање оних институција, удружења и појединаца који се боре, боре… Против кога? Па испада: против своје државе! А држава можда и не зна да љепшег писма од српске ћирилице Европа нема! И можда не зна да народ, да држава тог народа која не зна и неће да чува и сачува свој језик и своје писмо, неће ни знати ни моћи да сачува и саму себе.

А та иста ћирилица, као родно, рођено српско писмо, прикачена је данас, коронарним рјечником речено, на респиратор.

На респиратор, браћо Срби! И мало ко је обилази. Као да је пуштена низ ладно Дунаво.

 

(Интермагазин)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.