Милорад Дурутовић: Апстракција и дехуманизација савременог космоса у поезији Милутина Мићовића

фото: Милутин Мићовић

Нова пјесничка књига Милутина Мићовића, објављена прошле године (Космос: Београд) под насловом Седам лирских кругова, представља један од највећих домета српске поезије у овом вијеку. И у формланом и у тематско-идејном рјешењу збирка носи оптерећење нечег „већ виђеног“, али то не ремети утисак да је ријеч о књизи изванредних естетских домета. Прије се може устврдити да Мићовић успијева да досегне једно поетичко начело Ива Андрића да се највећи умјетнички ефекат у књижевности постиже онда када писцу пође за руком да читаоца изненади нечим познатим.

(Текст Милорада Дурутовића изговорен на ауторској вечери Милутина Мићовића, одржаној у Подгорици 17. јула 2023. године)

Милутин Мићовић у својим пјесмама прецизно профилише теме, егзистенцијалне и онтолошке распоне из савременог живота, али он то чини кроз оптику класичног зналца. Мићовић добро познаје разноврсне рукавце пјесничке традиције, али и религије, умјетности, митологије и симбологије.

Као ријетко који савремени пјесник Мићовић је присутан у садашњости, као пјесник-критичар садашњег тренутка. Његов традицијски фидбек, остварен као повратак на важне и примордијалне тачке културе јесте стратегија којом се гради позиција ауторитета, са које треба да се опише, појасни и посвједочи апокалиптичност садашњег врема. Прије него се осврнем на естетски и идејни учинак таквог поетичког домишљања, биће потребно да маркирам пјесниково традицијске ослонце.

Јасно је већ и по наслову, Седам кругова, да је ова збирка калемљена поетиком Момчила Настасијевића и Васка Попе. Ако је потребно подсјећати, Мићовић за своју збирку бира наслов скоро идентичан наслову знамените књиге пјесама Момчила Настасијевића – Седам лирских кругова. С друге стране, инсистирање на броју седам читаоца враћа поезији Васка Попе, која је у цјелости профилисана на симбологији и конструктивном принципу броја седам, и то толико да се уз мало цинизма може тврдити да је Попа узео тапију на религијски, митски и симболички потенцијал броја седам.

Милутин Мићовић свјесно и плански улази у ризик епигонства и тек у мањем броју пјесама томе плаћа данак. У већини пјесама, као ријетко који пјесник што је кренуо за Настасијевићем и Попом, успијева да оформи аутентична пјесничка рјешења. Ако бисмо тежили компаративном приступу, могло би се доказивати да Мићовић раскошније влада реализованом метафором од Васка Попе, који је управо у примјени метафоре достизао уникатне домете, што су доказала бар два велика тумача његове поезије, Весна Цидилко и Новица Петковић.

Када се, пак, уоче интертекстуалне релације са поезијом ових великана важно је уочити да оне имају неколика тока. Један је у сфери формалних рјешења и наративизације лирског садржаја, други је у сфери интенције да се циклизацијом поезије достигне нешто што би била нека врста модерног епа/поеме. Ријеч је о пјесничком маниру који се протеже кроз читав прошли вијек, или још од ере руског симболизма, а код нас је у Настасијевићевом, Попином, Павловићевом и Бећковићевом опусу добио своје препознатљиве представнике.

У погледу нове пјесничке књиге Милутина Мићовића постоји јасан конструктивни принцип помоћу којег се збирка профилише као јединствена, смисаона цјелина. Све пјесме у овој збирци јесу лирски искази упућени апстрактном бићу или антијунаку – Нули. Но, домен апстракције остаје само на хеуристичкој равни текста, будући да се скоро свака пјесма у својим дубљим значењским слојевима реализује као конкретна алузија, реминисценција, митска или урбана импликација.

Међутим, када је ријеч о Мићевићевој збирци уочавање формалних аналогија, или оних која долазе из зоне умјетничких поступака, са споменутим пјесничким претходницима, ипак, јесте од периферног значаја. Надовезивање на Настасијевића и Попу Мићовићу служи као отварање „модернистичког прозора“, како би се укључио у ланац хексамералне или космолошке пјесничке традиције, која је веома дугог вијека и у српској и у европској књижевности. Према томе, тек би исцрпно испитивање космолошког третмана у Мићовићевој поезији, то јест упорђивање са Попом, Настасијевићем, Дисом, Његошем, или Дантеом  могло показати степен оригиналности и, готово, философске инвенције Милутина Мићовића.

Књигу Седам кругова отварају двије пјесме, као својеврсна пролегомена пјесниковог кретања кроз кругове ништавила и свјетске декаденције. Не зна се, притом, која је од те двије пјесме успјелија. Додуше, чини се да оне функционишу као једна, дводјелна пјесма. Прва пјесма носи наслов „Нула“, друга носи наслов „Како сам нашао бомбу“; завршни стих прве пјесме: „Све чека своју експлозију“, заправо је апорија из које израста ова друга пјесма. Пјесма „Нула“ доноси слутњу апокалипсе, ишчекивање експлозије (великог праска), односно, расапа свијета који је изгубио свој идентитет и смисао егзистенције, давећи се у лажном изобиљу, лажном прогресу и конформизму. Пјесник ефектно примјењује метафору „супермаркета“ како би погодио центар дехуманизаованог свијета и покзао како је човјека сведен на мјеру конзумента:

Ходником супермаркета

Идемо ошамућени изобиљем

Овдје нема шта нема

Не можемо се одазвати рекламама

Очи су нам пуне ватрених боја

Све мање виде, уши све мање чују

Тешко се носити с оваквим богатством

Слатка смрт кружи око нас

Корацима хитрих дјевица

Излазимо из супермаркета

Задовољни ко нико

С туђим срцем у грудима

За такву егзистенцију, за савремени легион купаца и трговаца, за „множину“ као да нема спасења. Отуда пјесник напушта прво лице множине како би даље, почевши од пјесме „Како сам нашао бомбу“, искључиво пјевао из првог лица једнине, као из првог лица спасења. Јер без саморефлексије, без пошетног разговора у себи нама катарзе, нема преображења. Цијена тог унутарњег обрачуна јесте лична апокалипса – добровољна смрт за понуде и производе овог свијета. Дакле, промјена гласа не може да заустави апсолутну пропаст свијета, али може да се фиксира позиција свједока.

„Дубоко у земљи / Ископао сам бомбу“, каже пјесник на самом почетку пјесме, чиме се иницира једна духовна археологија која доводи до неке врсте преображења лирског субјекта, а могло би се рећи и до саме метаноје:

Експлодирала ми је у срцу –

Одједном – нађох се у сунцу

 

Добио сам неки други живот

О коме ништа нијесам знао

Отворила ми се књига

Коју нико није писао

Но, да ли такво сазнање доноси олакшање? Нипошто. У финалном дијелу пјесник каже:

Отуда не живим свој живот

Нити казујем своје ријечи

Читам како је писано

Говорим како је казано

Метаноја, преображај лирског субјекта унеколико кореспондира са Књигом откровења, а то значи са (само)свијешћу да је већ казано како ћемо живјети у овом апокалиптичном свијету. „Ако је, заправо, неко нешто говорио о човјеку“, пише својевремено Јосиф Бродски, „то је Господ Бог – Адаму, о томе како ће зарађивати свој хљеб и какви ће му бити дани и ноћи. И то највише личи на истину и још треба захвалити Творцу за то што нам с времена на вријеме даје одушак. Живот – такав какав је – није борба између Добра и Зла, него прије између Зла и Ужаса. И човјеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац Зла“. Другим ријечима, бити „добар“ понекад значи толико: препознати лице зла, дати му име („Нула“), разобличити његове обмане, покварити његове замке. Чини се да је то разоткривање лица и наличја, али и маски зла, основна интенција Мићовићеве збирке.

Пошто имамо знање о свијету зла и ужаса – враћам се на Мићовићев парадокс о читању књиге „коју нико није написао“ – онда се отвара једино за човјека стварно релевантно питање: Како испунити свој живот смислом?

Бићемо се, душо

За ово зрнце смисла

Без овог зрнца, Боже

Душа би у нули свисла. (Свој посао настављамо)

Дакле, један од начина јесте препуштање креацији. Зато се, ваљда, пишу пјесме, као отпор злу, деструкцији и декаденцији. Зато и пјесник Милутин Мићовић изналази најразноврсније механизме, поетске фигуре, парадоксе, иронију, апстракцију, комику, интелектуални (сиорановски) цинизам, зарања и то не површински већ у језичке рудокопе; враћајући живот – семиозу – окамњеним ријечима и фразама. Настоји да древни идиом учини разумљивим, саобразним урбаном времену и сентименту. Кретање кроз Мићовићеве пјесничке циклусе или кругове јесте једно дантеовско путовање кроз савремени инферно; кроз „баналност зла“, како би рекла Хана Арент. Но, ако је „банално“, то не значи да зло не може бити луксузно упаковано и камуфлирано.

Човјек је, како поетски расуђује Милутин Мићовић, заточеник у свијету Нуле, ништавила. „Нула“ је лирски антијунак књиге, али она је и антипростор и антивријеме. Она није примијењена као традирани симбол савршенства, као круг, премда се у збирци конотира и као космичко јаје, али као нека негативна космогонија. Она, додуше, постаје и позитивни соларни симбол понегдје у шестом, а широко у седмом циклусу књиге.

Ако имамо у виду да је лирски сиже збирке, заправо, једна прикривена космогенеза, онда заокрет у пјевању који се наговјештава у шестом циклусу можемо разумјети као евокацију библијске епизоде о постанку човјека, али са уникатном разликом што се овдје космизирање (хаотичне) нуле спровди кроз Љубав и Ерос, кроз стапање Човјека и Човјечице у космичку цјелину:

Нуло, видиш и сама

Не може све појести Тама

Кад отежаш од знања

Кад отежаш од љубави

Као дозрела дуња

Сама ми у крило падаш

У свој прастари сан

У своја прва знања

Док ниси била сама

Сада више и нијеси нула

Сада си врућа драгана (Ти више нијеси нула)

Прије тога, „нула“ је симбол обмане, али и самообмане. „Нула“ је мјерна јединица ништавила, јединица са којом се не сабира, не множи и не одузима, јер „нула“ има само једну способност: да поништава!

У Мићовићевој збирци „Нула“ може бити све, а може бити и ништа („Све што знам о теби, нуло / И све је то ништа за тебе, ало“ – Нарасташ у свакој ватри). Али баш зато „Нула“ не може бити „Личност“; не може бити аутентична величина. Она може бити „ало“ – као позивни број пакла, а може бити и „ало“ као „облик“ за дозивање але, аждаје, аждахе:

Ни оком да трепнеш, нуло

Ни репом да мрднеш, ало (Све ти је једно, нуло)

 

Заокружићеш своје царство, нуло

Играћемо без главе, ало (Играћемо без главе)

 

Вртиш се око нас, ало

 

Доста да нас нема

 

Завртјело нам се у глави, Нуло

Пропадамо у јаму, ало (Нуло, ало)

 

Дошла си на своје, нуло

Разнијела те празнина, ало (Ствари су на чистац изашле)

Када бисмо Мићовићеву „нулу“ посматрали као космички хијатус, као „зев над зевовима“ Васка Попе; дакле, као неку грешку у примордијалном чину стварања свијета и човјека, онда бисмо поезију Милутина Мићовића могли довести у везу са гностичком традицијом. Онда би се ова огромна апострофа „нулте фазе“ бића могла разумјети као обраћање злом богу, демијургу. Но, знатно досљедније од Васка Попе Мићовић се држи пародије, комике, ироније и цинизма. Све су то овдје лирске и интелектуалне стратегије исказивање тамне и слабостима предате нарави човјекове, а не деструисање космолошке традиције, хришћанске или неке митске провенијенције.

Бесконачно варирање мотива „нуле“ у књизи Седам кругова могло би узроковати стање читалачке досаде. Зато је неопходно уочити да то није само мотивско варирање, већ се у томе треба препознати импресивна способност пјесника Мићовића да пронађе огроман број фраза са лексемом „нула“, а да их, потом, онеобичава, семантички освјежава кроз реметафоризацију, реализовану метафору и сл. Сама бројност таквих фраза открива језик као рудник тајних знања, али потребна је, рекох, импресивна пјесничка археологија како би се уопште допрло до језичких, архетипских, дубина; а, онда, и потеске реинтерпретације како би се спровела извјесна поетска алхемија, коју већ спроводи Мићовић.

Примјера ради, наслов једне пјесме гласи Нула си како год окренеш, а она је, почевши од самог наслова, па у цјелости обликована примјеном идиоматских израза у метафоричкој или неконвенционалној стилизацији, која се, међутим, у свакодневној језичкој или говорној примјени више не осјећа тако. „Нула си“, „Правиш се важна“, „Ништа се не прави“ – све су фразе преузете из свакодневног говора, али када их Мићовић примијени у својим пјесмама њима се враћа метафорички потенцијал, свјежина првог изговора; онеобичавају се, или се пак рематафоризацијом доводе у позицију дословног разумијевања. Како је у овој поезији, на примјер, „Нула“ моделована као лирски (ма и апстрактан) антијунак, апострофа: „Нула си како год окренеш…“, с једне стране, може да се букавлно схвати, а да с друге стране сачува метафорички значај.

Мићовић не само да разбија сваки језички аутоматизам, већ у том чину достиже и неки надестетски ниво, показујући да језик садржи далеко дубљи смисао од оног којег смо, иначе, свјесни. Чини се да овај времешни пјесник понире у младост језика, како би нас поезијом враћао из не-свијести свакодневне комуникације у неку вишу, аутентичну димензију комуникације.

zurnal.me
?>