ЈАХИНА: Неизмјерно се радујем доласку у Србију и Српску

– Искрено сам захвална онима који су одлучили да ми додијеле награду која носи име чувеног нобеловца Иве Андрића. То је за мене велика част. Била сам одушевљена када сам добила писмо у ком је наведено да је Институт у Андрићграду одлучио да ме награди као аутора књиге „Дјеца Волге“ – рекла је руска књижевница Гузељ Јахина.

Талентована и вишеструко награђивана млада књижевница навела је у интервјуу за Вечерње новости да до сда није била у Србији и Републици Српској, те да се радује скорашњем доласку на уручење награде у Андрићграду.

Гузељ Шамиљевна Јахина, једна од најпревођенијих руских књиженица, иначе по националности Татарка родом из Казана, свјетску популарност стекла је већ својим првим романом „Зулејха отвара очи“, који је преведен на чак 34 језика, међу осталим и на јапански и кинески. Чак је потписан уговор за превод на есперанто.

Њен други роман „Дјеца Волге“ већ је преведен на 15 језика. Јахина је недавно била у Пули на Сајму књига, а затим и у Загребу.

*Позната књижевница Људмила Улицка у предговору ваше књиге „Зулејха отвара очи“ пише да је то роман о женској снази и слабости, о светом материнству. Како је настала ваша прва књига?

– У вријеме док сам у Москви студирала за сценаристу, као студентски рад сам почела да пишем текст о судбини моје баке. Касније сам тај текст прерадила у књигу. Дакле, прототип главне личности тог романа је моја бака Раиса Шакировна. У роману пишем о догађајима тридесетих година прошлог вијека, а писала сам га три године. Моја бака Раиса је имала седам година када је њена породица депортована из Татарстана у сибирску тајгу. Радили су у Ајахтинском руднику злата, који је био у близини ријеке Велики пит, притоке Ангаре. Док нису саградили куће, живјели су у земуницама. Тек послије рата су депортовани Татари добили право да се врате у родни крај. У Сибиру је моја бака провела 16 година.

*По мотивима романа „Зулејха отвара очи“ снимљен је филм…

– Снимљена је серија од осам наставака. Од њих је направљен филм чија ће премијера бити у прољеће 2020. године. Захвална сам руководству Татарстана, које је помогло финансијски да се сними тај филм. Пошто нисам имала више времена да се бавим писањем сценарија, препустила сам то професионалцу Василију Павлову, и он је то добро урадио. Вјерујем да ће филм имати успјеха, јер у њему играју познати руски глумци.

*Браћа и сестре ваше мајке су љекари. Како то да и Ви нисте кренули тим путем већ сте се заинтерсовали за језике и литературу?

– На моје васпитање посебно су утицали баба и дјед, који су били учитељи. Баба Раиса је била учитељица руског језика. Она ме је научила да читам и пишем. Осим тога, причала ми је о догађајима из свог дјетињства и младости. Тако су у основ мог првог романа ушла та сјећања, али сам информације црпила и из мемоара људи који су доживјели стаљинистичке депортације и живот у логорима. Кренула сам дједовим путем, јер је он послије рата предавао њемачки, а у слободно вријеме је правио фигуре животиња од дрвета. Други дјед је волио да ми прича бајке које је сам измишљао. Пошто су примијетили да имам умјетничке склоности, родитељи су ме уписали у умјетничку школу. Касније сам у Казану студирала филологију и постала преводилац са њемачког и енглеског језика. Али нисам хтјела ту да се зауставим, јер сам маштала о томе да једног дана завршим Институт кинематографије С. А. Герасимова.

*Пишете на руском, а до треће године сте говорили само татарски…

– Тек кад сам кренула у вртић почела сам да учим руски. А склоност ка литератури сам наслиједила од дједа. У старијим разредима основне школе почела сам да пишем приче. Мајчина родбина је са села и од ње сам сазнавала о татарским обичајима.

*Када сте се преселили у Москву, и шта сте тада радили?

– Из Казана сам се у Москву преселила 1999. Захваљујући знању њемачког и енглеског запослила сам се у њемачкој компанији Миле, гдје сам се бавила маркетингом. Послије посла, код кући сам почела да пишем краће приче. Прва се звала „Пушка“, а друга „Лептир“. Касније сам успјела да их објавим у књижевним часописима. Да бих заинтересовала неког од издавача, одређене главе романа „Зулејха отвара очи“ објавила сам у мјесечнику часописа „Сибирске ватре“. Али није ми било лако да нађем издавача, па сам се обратила Јелени Костјуткович преко сајта књижевне агенције Елкост. Послије тога, роман „Зулејха отвара очи“ штампан је 2015. године. Прво издање је врло брзо распродато.

*Иако сте за тај роман добили пет награда, један број књижевних критичара у Татарстану вас је оштро нападао. Чак су Вас неки оптуживали за „издају и бездуховност“.

– Да је роман био интересантан, доказ је добра продаја и то што је преведен на велики број језика. Осим тога, многа позоришта су направила представе на основу тог романа. Добила сам и националну награду Велика књига, као и награде Јасна пољана и Књига године.

*Ваша прва књига је изазвала велике полемике на друштвеним мрежама. Једни су вВс хвалили, попут Улицке, а други нападали да не знате татарске обичаје. Како гледате на те нападе?

– Тачно је да су ме неки нападали, али мени то не смета. Полемика на друштвеним мрежама је само повећала интересовање за књигу. Жена која је на татарски превела моју књигу била је на мојој страни и рекла ми је да нисам направила никакве грешке. У татарским селима су различити обичаји. Уосталом, и у Татарстану ме је већина подржала. Мада је моја књига критика Стаљиновог периода владавине, било је и оних који то нису схватили, па су ме оптуживали да оправдавам Стаљина.

*Какви су вам списатељски планови?

– Желим да напишем још један роман. Тек сам на почетку и, искрено говорећи, не знам када ћу га завршити.

*Које наше писце сте читали?

– Нажалост, осим Андрићеве чувене књиге „На Дрини ћуприја“, нисам ништа друго прочитала. Намјеравам да ускоро прочитам књиге Милорада Павића, које су преведене на руски, као и дјела ваших млађих писаца која су штампане у Русији. Читајући књиге боље ћу упознати Србе као народ.

*За вријеме боравка у Андрићграду имаћете прилику да се упознате са нашим познатим режисером Емиром Кустурицом. Који вВм се његов филм највише допада?

– Наравно да ће ми бити драго да се упознам са великим режисером. Посебно ми се допао његов филм „Црна мачка, бијели мачор“. Читала сам о његовом фестивалу у Дрвенграду. Жао ми је што ћу код вас бити кратко, јер бих радо посјетила и то мјесто. Надам се да ће бити прилике да поново дођем у Србију и боље се упознам са вашом земљом и народом, за који сви у Русији који су били код вас кажу да је веома гостопримљив.

*У интервјуима које дајете не желите да причате о својој породици. Шта је разлог за такву затвореност?

– Нема ту никакве тајне. Имам ћерку која је ученица, има 15 година. Супруг је инжењер, бави се програмирањем. А све остало за ширу јавност је неважно. Живим и радим у Москви. Кад имам слободног времена, радо одем у Казан, гдје живе мајка и брат са породицом.