Истина о страшном месту где су страдали Срби и Руси: На виделу широм света, не у – Београду

ИСКРА на Фејсбуку

Фото : Спутњику уступио Сањин Мирић

Филм „Седам хиљада душа“, Сањина Мирића који говори о страдању српских и руских војника и цивила у Аустро-угарским логорима на територији данашње Чешке, Јиндриховице и Броумов, ускоро ће имати премијеру у Бечу. Иако награђен на готово 30 фестивала у свету, овај потресни историјски документ о страдању Срба још није доживео београдску премијеру.

У логорима је било смештено чак 60 хиљада ратних заробљеника, а више од 7 хиљада Срба, углавном сељака који су као звери хватани на њивама и кућном прагу, није се вратило кући. Умрли су од глади, туберкулозе и других болести, али и последица злостављања, пребијања.

Јиндриховица и Броумова нема у нашим уџбеницима историје, у поглављима која говоре о рату у коме је Србија изгубила готово трећину становништва, око 60 одсто мушке популације.

Велико страдање српских и руских војника у Чешкој

Мирића, који је сценариста и редитељ овог документарно – играног филма, ова чињеница је дуго прогањала.

„Осећао сам да Први светски рат код нас, поготово на филму, није заступљен у довољној мери, мало се и у школама учи о њему, а ја сам 35 година у Чешкој, Јиндриховице су ми близу, неколико година сам размишљао да направим филм, то је друго највеће српско гробље на свету. Нико ни од Чеха о томе готово ништа није знао, а камоли неко од нас, осим пар историчара којима је то посао“, каже редитељ.

Истина о страшном месту

О суровости аустријских, а посебно мађарских војника који су чували заточене Србе, у филму говоре двојица чешких историчара Петр Бергман и Владимир Бружењак, а откривању истине о овом страшном месту допринео је и наш стручњак за Први светски рат, Данило Шаренац.

Прво суочавање са суровим животом у логорима Мирић је доживео када је дошао у посед фотографија које су забележили тамничари, али и логорски лекар. Био је, каже, одушевљен, јер те фотографије у Србији никад нико није видео.

„Најлепше је било то искуство, видите логораше, на слици петнаесторо наших људи, али када сам почео да колоришем, да бојим та лица, када су почели да добијају тен, боју руку, то више нису били заробљеници, претворили су се у људе са својим појединачним судбинама, борама, са манама и предностима. Тачно видите људе, не црно беле фотографије. Страшно ми је био занимљив тај посао, два и по месеца само сам на томе радио“, прича нам аутор филма.

Није само фотографијом Мирић успео да дочара емоције српских војника, а посебно сељака који су изгладњиванимучени батинама, остали окупљени у нади да ће се вратити кући, али и тражили утеху у својој православној вери. Пронашао је њихова аутентична сведочанства која је сачувао логорски свештеник и пренео их на филму.

Најтежи део посла био је у Србији пронаћи рођаке оних који се нису вратили, чије кости данас почивају далеко од родне Шумадије, у маузолеју у Јиндирховицама. Ипак, имао је свесрдну подршку Срба у Чешкој и матици, али и подршку колега.

Кључни Лорданов савет

Аустро-угарског лекара Георга Лангера, који је лечио, али и фотографисао заробљенике и тако оставио највреднији историјски документ о овом страшном месту, игра Мирићев колега и прашки суграђанин, Лордан Зафрановић. Мирић каже да је на први помен идеје одмах пристао да да свој допринос овој теми.

„Рекао сам, играћеш српског заробљеника, шалио сам се с њим, објаснио сам да ће играти доктора Лангера. Рекао је хоћу, нема проблема, није било размишљања, двоумљења. Сјајно је одиграо своју улогу, страшно ми је драго што је био део екипе. Дао ми је и пар савета на терену, на снимању, а најлепши је да у сваком дану када снимам треба да попијем седам деца црног вина“.

Коре од кромпира за ручак

Важан сегмент филма је и чињеница да је локално чешко становништво, иако је најстроже био забрањен било какав контакт са логорашима, помагало Србима. Једна мештанка ризиковала је живот да би помогла деци из Србије.

Деца су проналазила или копала рупе у огради и бежала из логора да нађу нешто да поједу, било је ужасно мало хране. Она их је ухватила како из канализације ваде љуске од кромпира и једу. Сажалила се кад је видела да једу љуске од сировог кромпира да би преживели, позвала их је и дала им скувани кромпир. Долазили су с времена на време, преживели су логор, када су се вратили, из Србије су јој послали прстен са угравираном 1915. годином и четири тачкице, које су представљале петорицу дечака, то су јој поклонили“.

Освојио светске награде – недовољно за Србију

Филм „Седам хиљада душа“ приказан је на десетини фестивала широм света, добио је преко 30 првих награда. Одушевио је и на најстаријем фестивалу историјског филма у свету, у Џорџији, за најбољу режију, сценарио и целокупно остварење добио је и награде у Паризу, Атини, Шведској, Бразилу, Индији, готово у свакој земљи у коју је отишао, такмичио се или не. Аутор не може да схвати да филм није довољно добар за српске фестивале.

„Изгледа да су филмаџије у Београду и у Источном Сарајеву паметније од свих у свету. Заиста не знам како то да објасним, ако филм добије тридесет награда на фестивалима, пет у Америци, пет у Лондону, да га Белдокс не узме или Мартовски фестивал. Не знам зашто филм није довољно добар за наше фестивале, то је ван памети, али не љутим се на њих, свако има право на мишљење, можда су то одлични филмски стручњаци, али мало ми је ипак то чудно, онако народски кад размишљате, зашто је свуда у свету добар, а није код нас“, каже Мирић.

У суботу 6. јуна филм ће се премијерно наћи пред бечком публиком, аутор ће са истином суочити и оне чији су се потомци налазили на мрачној страници историје. За Спутњик каже да има трему, позвао је и представнике институција које би требало да буду упознате са овом тематиком.

У Београду једне суботе…

„Зашто да не, зашто да не прикажем филм у Аустрији или у Мађарској. Тако је било. Највише овај филм волим зато што верујем да он ни у ком смеру није пропагандни. У њему је све истинито, тако је било. Тражио сам да позову и представнике амбасада свих земаља бивше Југославије. То ћу учинити и када буде премијера овде у Прагу“.

На питање, када ће бити филм коначно доживети премијеру у Београду, одговара;

„У суботу, само не знам коју“.

rs.sputniknews.com, Сенка Милош

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.