Милош Ковић

Два Маутхаузена, три геноцида

Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе.

На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата, помрлих у концентрационом логору Маутхаузен. Ту је, како пише на меморијалној плочи, сахрањено 8.000 Срба. По једном аустријском извору ту је сахрањено 7.038 Срба; по другом, само током зиме 1914-1915. у овом логору умрло је скоро 12.000 Срба. Заробљени, овде доведени и изложени нељудским условима они су уствари, сви одреда, убијени. Међу припадницима осталих народа, овде сахрањених, највише има Италијана, укупно 1759.

Само неколико брда даље, налази се концентрациони логор из Другог светског рата. Процене броја Југословена који су ту напустили овај свет, робијајући заједно са припадницима укупно 34 нације, крећу се до близу 13.000. Нема посебног податка за Србе, али сведоци не споре да су чинили убедљиву већину међу овде утамниченим Југословенима – зна се ко су били главни неријатељи Немаца и Аустријанаца и кога су затварали у логоре. Један од логораша се сећао да је било чак и оних који су у Маутхаузену робијали у оба светска рата. Ту је било много четника, по неким проценама око хиљаду њих. Чињеница је, такође, да је међу југословенским логорашима у Маутхаузену био велики број Словенаца. Према њиховим новијим прорачунима, овде их је страдало око 1.500.

Концентрациони логор из Првог светског рата био је део система аустроугарских концентрационих логора за Србе, међу којима су најстрашнији, уз Маутхаузен, били они у Нежидеру, Нађмеђеру, Болдогасоњу, Добоју, Араду, Хајнрихсгрину (Јиндриховицама), Кечкемету, Браунау, Ашаху, Дрозендорфу, Вацу, Чегледу. Ови логори нису имали плинске коморе и крематоријуме, као они нацистички, али Срби су и ту стрељани, вешани, до смрти пребијани, мучени, остављани да зими спавају на земљи, без крова, на патосима барака без прозора и врата, да умиру без икакве лекарске неге. Сведоци описују како су у Маутхаузену, у коме је робијало око 40.000 људи, под Алпима, Срби зими умирали од смрзавања, а лети животарили усред прљавштине, блата и измета. Чувари су их пребијали кундацима. Укопавали су се у гомиле ђубрета, да би се заштитили од зиме. Умирали су понајвише од болести, хладноће и глади. Оно мало ту затечених аустријских лекара брзо је однео тифус. Настрадао је и бискуп оближњег Линца, пошто је посетио логор и српске војнике. Оне Србе који су одвучени на фронтове, како би тамо били коришћени као робовска радна снага, нико није ни опојао ни пребројао. Стање у логору ће се поправљати тек од 1917, али су умирања настављена. Око педесет километара удаљен од војничког логора Маутхаузена, налазио се концентрациони логор Ашах, у коме су, уз заробљене војнике, држана српска деца и старци. По једној процени, кроз њега је прошло готово 11.000 Срба; однео је 5362 српских живота.

У Другом светском рату, Маутхаузен је био главни концентрациони логор у систему од чак 60 подлогора на тлу Аустрије, међу којима су каменоломи у Гузену били најважнији. У категоризацији нацистичких логора, Маутхаузен је, слично Аушвицу, припадао „логорима смрти“. Потреба за радном снагом у каменолому у Маутхаузену и у индустријским постројењима била је рационализовано оправдање за неописиво зло и патњу која је ту наношена људским бићима. Гасна комора однела је око 10.000 живота. Људи су свакодневно вешани, стрељани, до смрти пребијани. Умирали су од болести, смрзавања, исцрпљености од робовског рада у каменолому гранита. Над њима су вршени медицински експерименти; убризгавали су им чак бензин у срца, да би видели колико ће ко после тога да преживи. Од коже ових несрећника нацисти су правили абажуре за лампе.

Концентрациони логор Маутхаузен из Првог светског рата није сачуван. На гробљу његових жртава, Италијани су подигли заједнички споменик са потресним стиховима посвећеним „деци Италије и Србије“. Ту су марљиво пописани и невелики бројеви страдалника из других земаља. Италијанске жртве Маутхаузена сахрањене су под крстовима, са именима и презименима. Срби су на месту масовних гробница, где и данас почивају, добили шест заједничких хумки, од којих је сачувано њих пет, са натписима на немачком: „Овде почива 1666 српских војника из Светског рата 1914-1915“, „Овде почива 1662 Срба“, „Овде почива 1149 српских војника из Светског рата 1914-1918“…

О гробљу брине удружење Црни крст Аустрије. Вероватно да би умањили политичке и моралне последице своје превасходне бриге за гробове војника злочиначких, окупаторских војски Аустро-Угарске и Аустрије из два светска рата, они обнављају војничка гробља свих нација. Сетих се да сам по Албанији наилазио на гробна знамења српских војника, сачувана од албанског разарања и српске небриге само захваљујући бризи Црног крста Аустрије. Тешко се може поверовати у то да би без њих српске хумке у Маутхаузену опстале до данашњег дана.

У Маутхаузену се, ипак, данашње генерације Срба нису осрамотиле. На стогодишњицу од завршетка Великог рата, поред италијанске капеле, Срби из Аустрије, Републике Српске и Србије подигли су прелепу Спомен-капелу Светих новомученика српских. Овакве капеле најбољи су начин обележавања места српских страдања; само су истински хришћани кадри да, у толиком злу и патњи, препознају сврху и смисао.

За разлику од логора из Првог светског рата, оближњи „логор смрти“ из Другог светског рата сасвим је сачуван. Ту су зидине и жица, бараке за смештај логораша, купаоница, кухиња, плинска комора, бункер испред кога су обављана стрељања и вешања, крематоријум, каменолом са чувеним степеницама уз које су логораши под кишом удараца вукли гранит.

На улазу у логор, свака нација подигла је споменике својим страдалим сународницима. Крај југословенског споменика, Србија је 2017. поставила и једно своје, скромно знамење.

Спомен плоче налазе се и са унутрашње стране логорских зидина. Међу њима је и једна са „грбом“ територије, коју под именом „Косово“ данашња Аустрија, са својим савезницима, после војне агресије и уништења српског становништва из 1999. и 2004, и данас покушава да отргне од Србије. На тој табли на албанском и немачком језику пише „У знак сећања на жртве са Косова“. Ко су тачно биле те жртве? Је ли међу жртвама Маутхаузена забележена и једна са албанским именом и презименом? Тек нешто мање надреално изгледа табла на којој пише „У знак сјећања на грађанке и грађане Босне и Херцеговине који су пали као жртве фашизма“. Назвати жртве Маутхаузена из Босне и Херцеговине, грађане Југославије, убедљивом већином Србе чији потомци данас живе у Републици Српској „грађанкама и грађанима Босне и Херцеговине“, представља поругу над жртвама и класичан пример злопупотребе прошлости зарад тренутних политичких интереса. Ту је, наравно, и плоча на којој пише „У знак сјећања на црногорске жртве“. Било би заиста важно и добро да се утврди тачан број албанских, бошњачких, хрватских жртава овог логора, као и оних који су се тада изјашњавали као етнички Црногорци. Према сведочењу партизана, логораша из Маутхаузена и писца монографије о овом логору Миодрага Милића, Србе који су кроз НДХ у фургонима вожени ка Маутхаузену, немачки есесовци морали су да бране од насртаја хрватских и муслиманских усташа. Историчар Димитрије Ђорђевић, који је у Маутхаузен доспео као четник, упамтио је да је међу чуварима овог логора, поред есесоваца, било и усташа.

Још једна увреда српским жртвама Маутхаузена и њиховим потомцима нанесена је у данашњој логорској купаоници. На њеним зидовима су, наиме, истакнути и прокоментарисани посебно занимљиви графити, које исписују посетиоци логора. Поред српског крста са оцилима стоји тачно објашњење шта четири слова С значе, да би у наставку овај национални симбол Срба, који се налази на застави СПЦ, на куполама Храма Светог Саве и других српских цркава, па и изнад улаза у Спомен-капелу Светих српских новомученика у Маутхаузену, био дефамиран на следећи начин: „За време југословенских ратова из 1990-их, користиле су га српске националистичке групе да би обележиле освојену територију. Много људи види овај симбол као израз свог идентитета; други га повезују са криминалним национализмом“.

Миодраг Милић се сећао да су су њега и његове сапатнике, приликом доласка у логор, аустријска деца псовала, пљувала и каменовала. Димитрије Ђорђевић је упамтио равнодушне и непријатељске погледе становника овог и тада просперитетног градића, док су се несретни логораши тешком муком вукли улицама, од железничке станице до логора. Локално становништво није само играло фудбал са есесовцима, на теренима поред логора. Оно се придруживало хајкама на одбегле логораше. Нарочито су се истакли у лову на босоноге, изранављене совјете, приликом великог, трагично неуспелог покушаја бекства, почетком фебруара 1945. године.

Маутхаузен српском посетиоцу пружа неколико важних лекција. За разлику од редовног кајања због Холокауста, ништа не указује на било какав сличан однос Аустријанаца према геноциду почињеном над Србима. Чак и гробље из Првог светског рата локално становништво назива „Италијанско гробље“. На изложбеној поставци у логору смрти, испод једне фотографије у тек приспелих српских четника, пише да она представља „југословенске партизане“. Напротив, чак и данас, после свега, у Маутхаузену се наилази на непријатељство према Србима. Исто се може рећи и о односу према геноциду извршеном над Русима у Другом светском рату. А у Матхаузену су, после Јевреја, понајвише страдали управо Руси, потом Пољаци и Срби.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Аустрија није чланица НАТО па, за разлику од два светска рата, није као Немачка непосредно учествовала у геноциду над Србима у Крајини, на Косову и Метохији. Посредно, дипломатски и на друге начине, она је са својим савезницима разарала Југославију и данас то покушава да учини са Србијом. Аустријски (немачки) геноцид над Србима, све до данашњег дана, остаје непризнат и непокајан.