Ранко Пивљанин

Звиждук у подне

19.02.2019.

Кад се више ништа не зна, кад се све помеша и кад све постане калкулација и манипулација онда се и прослава највећег државног празника претвори у циркус. Мање – више тако је годинама, не знам зашто би ико очекивао да овај пут у Тополи буде другачије. А шта се то догодило у Тополи?

Па, премијерка Ана Брнабић је на централној прослави дана државности на Сретење извиждана уз повике „Издаја“ и „Издали сте Косово“, а звиждуци су се чули и на помен имена актуелног председника који је мудро остао у Председништву да дели ордење а сироту Ану послао у Тополу да неславно „погине“. Иако би по логици ствари, с обзиром да се ради о прослави дана државе на чијем је челу, некако њему било место да се тамо појави. Ваљда није дошао стога што се ова прича тицала прошлости а он је задужен искључиво за будућност.

Кажу да су главни звиждачи били припадници покрета „Двери“ и „Наши“ али омакао се ту и покоји звиждук и „несврстаних“ грађана. Премијерка је узвратила како фашизам неће проћи у Србији иако је међу незадовољним звиждачима било тешко препознати потомке Ајхмана или Хитлера. И оним прецима о којима је говорила премијерка и у име чијег аманета су, наводно, ови из публике звиждали, остало је само да се као вентилатори врте у гробовима и питају да се можда нису огрешили о турске завојеваче од којих су ослобађали ову земљу. И коме су је то оставили.

Нису звиждање из публике и неспретни премијеркин „контраудар“ са фашизмом у Тополи само (не)примерени гестови изникли из неслагања политичких опонената тамо где им није ни место ни време и где би било нормално и пожељно да се дигнитет јубилеја сопствене државе поштеди наших међусобица.

Последица је ово једног дубљег и трагичнијег неспоразума и страшне конфузије у којој живи наше друштво а следствено томе и држава која би му требала бити територијални, правни и симболички оквир. Управо је тај рам расклиман, нахерен, поиспадали су ексерчићи из ћошкова и изгледа као они прозори на напуштеним кућама опустелих села: још увек стоји, личи на прозор али све мање може да спречи ветар, кишу и снег да упадају унутра.

За почетак, ова наша држава не зна где су јој границе и они који су јој на челу причају о неком разграничењу унутар те исте државе а да нису били јасни – шта би то тачно подразумевало, шта се то даје а шта добија, шта се и на који начин решава и које су евентуалне последице. Нико никад ништа није чуо о томе, само је реч „разграничење“ бачена као коска и сад се неки гложе, други нагађају, трећи гледају у кристалну куглу, остали звижде и вичу издаја.

Ово је држава у којој функционишу две заставе, такође без неког здраворазумског објашњења. Једна је такозвана државна, друга је народна с тим што је она државна дизајнирано са грбом и круном, дакле могло би се рећи монархистичка, а ми смо званично република. Она народна је без грба а народ, пак, помало и нагиње монархији, наравно на нивоу чистог инстикта и фолклора, без јасне идеје да ли би нам стварно било боље са краљем.

Иста нам је спољнополитичка прича, где шизофренију између руског срца и европског џепа покушавамо да маскирамо шупљом причом о седењу на две столице, четири стуба, неутралности и сличним лажњацима.

На унутрашњем плану смо дозволили инсталацију карикатуралне верзије Луја ИВ који је ту исту државу усисао у вакуум сопствене свевласти и држи је под окупацијом партијског монструма коме стоји на челу.

Што је, између осталог, произвело патриотску отупелост код већине људи, нарочито оних младих који једини излаз виде на граничним прелазима и аеродромским терминалима.
Отуд онај отужни перформанс прекјуче у Тополи. Не знамо ми каквој држави обележавамо празник, то је суштина.