Зоран Шапоњић

Побратими

12.07.2016.

Од све чељади у својој кући, па и у комшилуку и у засеоку под Бистровином, мали Зоран највише је волео стрица Мирослава. Можда због тога што га је стриц више пута одбранио од једног великог пргавог певца који је редом нападао у кљуцао сву децу у комшилуку.

Кад је стриц Мирослав требало да иде у војску, мали Зоран неутешно је плакао данима. Није могао ни да замисли како ће живети без стрица. А, и ко ће га бранити од петла.

Тако све док га, вече уочи поласка у војску, на дуги пут, стриц Мирослав није позвао у брвнару покривену црном тактом, у пристранку испод велике јабуке кожаре.

– Вечерас ћемо нас двојица да се побратимимо, а побратими не плачу. Ево, ти дај мени твоју капу, ја ћу теби моју и тако ћемо постати побратими – рекао му је стриц Мирослав.

Тако су и учинили. Зоран је те вечери, сав срећан, отишао кући са великом стричевом шајкачом на глави а стриц Мирослав у зелени војнички дрвени кофер спаковао је и малу Зоранову капу.

Док је Мирослав био у војсци, пуне две године, Зоран се од стричеве шајкаче која му је падала преко ушију није раздвајао, чак је са капом и спавао, ма колико га родитељи од тога одговарали. Одрећи се капе за њега је значило одрећи се побратима, а то се не ради. Ни по цену главе.

И после, кад се побратим вратио из ЈНА, Зоран је носио стричеву шајкачу све док и сам није кренуо у војну школу.

А стриц Мирослав? Он се после побратимио редом са свом децом у комшилуку и сада има највише побратима у Србији. Сад и он децу под Бистровином, а и деца њега, одаво већ велики људи, зову ни стриче ни синовче него – „Побро“.

Данас су и Мирослав и Зоран остарили а још један другог зову никако другачије до – „Побро“…

Тако је то некад било под Бистровином, у време кад је људима мало требало за срећу.

Могло би се рећи и да је ова прича бајка, а – није. Жива истина. Ено живих Мирослава и његовог синовца.

А, ено и Бистровине да посведочи.