Зоран Шапоњић

Окупатори поново под Москвом

23.01.2021.

Ређају се данас слике из Москве, из Санкт Петербурга, Владивостока, Хабаровска, још двадесетак градова Русије. Протесују присталице опозиционог лидера, „трованог“ а неотрованог Алексеја Наваљног. На Пушкинском тргу у Москви окупили се неки млади, лепи људи, сваки као слика, к’о створен, к’о нацртан за пропагандне плакате, видео клипове, на којима се по Америци и западној Европи приказују они које председник Владимир Путин мучи по Русији. Ускраћује им основна људска права, а они лепи, паметни, показују два прста… Викторија…

Лепи и паметни а не знају ништа. Колико се сећам последњи пут са уздигнута два прста, исто онако како то данас показују присталице Наваљног, под Москвом су били Немци. Године 1941. „В“ као викторија, сећам се добро тих плаката, гледао сам их по уџбеницима, по изложбама. Била 1941. тим плакатима излепљена сва Европа док је грцала под фапистичком чизмом. Од Вјазме и Бреста, од Јељне и Симферопоља до Београда и Беча, Париза.

Тада је знак „В“, два подигнута прста значио очекивану немачку победу под Москвом, данас опет знак „В“. Чија победа, над ким? Над мајком Русијом, над Москвом? Да нису можда, данас у Москви, прерано подигли два прста?

Млади и лепи људи а ништа не знају. Не знају да је ово што се последњих година, што се данас дешава по Москви уствари исто оно што се дешавало 1941. године. Окупатори поново под Москвом. Тада Немци, Гудеријанови тенкови, данас друштвене мреже, обојена револуција. Ура!

Млади и лепи људи на сликама из Москве, из Санкт Петербурга, млади и лепи а ништа не знају. Није им јасно да је ово што се данас дешава нова офанзива на Москву. Гора од оне 1941. године. Тада је било много поштеније, моралније, на једној страни Гудеријан, на другој Жуков, 150 дивизија на једној, 150 на другој страни, три милиона војника на једној, три на другој страни, па ко кога.

Ово данас је много подлије, кукавичкије, неморалније. Данас окупатори не долазе на тенковима, него на друштвеним мрежама. Не носе пушке, нису у тенковима, не вуку топове, носе плакате на којима су млади, лепи, срећни а угњетени… Они усрећују. Ено усрећених народа на на све четири стране света, од Либије преко Ирака до Србије, Украјине. Не зна се ко је од усрећених срећнији ни богатији, где је веће благостање. Ено Украјине за пример!

То они млади лепи људи у Москви и Санкт Петербургу не схватају. Није срећа кад им Америчка амбасада у Москви на друштвеним мрежама подели маршруте кретања, куда бу требало да марширају, како да протестују. Срећа је, добри, млади, лепи људи у вашој Русији.

Млади и лепи а још једно не знате. Бомбардовали би они вас колико сутра, тако би вам утерали демократију у кости, да вам за цео живот не би требала друга лекција, него, не може, није Русија Либија ни Ирак, ни Србија. Колико сутра отели би они вама Крим, као Србији Косово, него, не могу, ено је у севастопољском заливу тешка ракетна крстарица „Москва“, љушка се на таласима. А на ракетној крстарици 16 крстарећих ракета са по 10 бојевих глава…

Није Русија чинија зоби да је свака врана позоба.

Гледам те младе и лепе људе. Лепи, млади, а ништа не схватају. Не знају да им западњачки усрећитељи не носе срећу и бољи живот, него јарам, исто као и Хитлер 1941. године. Само што је овај јарам лепо упакован, има црвену машницу. Ништа се ту није променило нити ће се скорих векова мењати. „В“ јуче, „В“ данас.

Проблем је једино а и то они млади, лепи људи не схватају, што је Русије много крупан, велики залогај. Није ћаса попаре да се може покусати са једно вече. Не каже се за џабе да су сви они који су овде долазили па страдали, настрадали „под Москвом“. Ни „крај Москве“, ни „поред Москве“, ни „око Москве“, него „под Москвом“.

Под Москвом. Упечатљиво зар не. Лекција коју они млади, лепи људи са слика нису научили у школи, а требало је. Или нису добро слушали кад су им деке и баке причали како се брани Русија.

И, да је свака офанзива на Москву ћорава работа!