Зоран Шапоњић

О тихим људима у времену бучних

01.11.2021.

Тихи људи умиру тихо, код бучних чак је и смрт експлозија буке.

Ово је време бучних, њихов век. Тихи људи полако нестају, одлазе, нико и не примети да их нема кад оду. Само је бучних све више.

Животи тихих људи у ова наша времена су безначајни. Животи бучних људи су велики, значајни, импресивни, непогрешиви и ненадмашни.

Бучни људи имају сва права, тихи људи никаква права нису ни заслужили, просто, она њима не припадају.

Бучни људи имају право да улазе у животе оних који су тихи, који се не чују и који су неприметни. Обрнуто, правило не важи.

Кроз врата, кроз прозоре, кроз телевизоре. Кад неки несретник, згромљен свом том буком покуша да затвори врата, бучни му у кућу, у живот, упадну кроз прозор, кад затвори прозор онда му се уселе кроз кров, кроз екран телевизора, кад искључи телевизор они који су бучни нађу начин па тај телевизор укључе и мимо оног против чије је то воље.

У времену бучних тихи људи умиру тихо. Ако би и најмањи шум направили, угрозили би буку коју праве бучни па та бука не би била довољно јака, не би имала снагу потребну по мерилима ових других.
Тихи људи у ова наша времена немају права на свој живот, на свој тихи кутак. Тишина је највећи непријатељ бучних.

Смрт бучних мора да се чује. И туга њихових је бучна, они не тугују сами, они не тугују тихо, њихова туга је урлик какав им је и живот. Они на то имају право.

Бучни су лепши и паметнији од тихих. Они имају жеље, и најмања туга бучних већа је од највеће туге тихих, и најмањи проблем бучних већи је од највећег проблрма оних који се не чују.

Чак и деца и унучад бучних лепша су и паменија од оних који су тихи. Њихово и најружније дете лепше је и паметније од најлепшег оних са друге стране.

И свака болест бучних далеко је тежа од болести тихих. Њих више боли, они захтевају далеко више саосећања, пажње и неге. Њихови су животи, дакако, вреднији од живота тихих.

Бучнима припадају и слава и богатство, тихима не припада ништа. Њима припадају само бол, патња, јад и чемер. Кад тихи болују и пате, онда је то нормално стање, они пате сами, њима патња припада, она је део њиховог бића, кад пате бучни, онда са њима пати читава планета.

Право бучних на бучну смрт је неупитно као што је обавеза тихих да умро тихо, да гласић не пусте.

Рај бучних је на земљи, тихи и немају право на свој рај.

А Божије царство је царство тихих.