Зоран Шапоњић

Моје писмо њима

07.06.2016.

Гласали смо јуче за вас да бисте се данас спрдали са нама. Грохотом нам се смејали из Београда. Из удобних скупштинских фотеља, из скупштинског ресторана… Ушушкани дебелим дневницама и још дебљим платама, џабе ручковима и бесплатним горивом за возикање по Србији, привилегијама и принадлежностима.

Уместо на посао, сваког јутра ранимо да се вежемо за телевизор и да вам се смејемо, несвесни да се, уствари, ви из Београда, из Скупштине смејете и увелико ругате нама. Весели и опуштени ослобођени брига шта ћете јести и пити, како ћете купити лекове, хоћете ли имати пара да дате деци за ужину, како ћете окрпити пантолоне и ципеле, како купити џак брашна и истећи га на једно два месеца, како платити струју и телефон, са чим ћете у продавницу, и колики је дуг за намирнице купљене на рецку.

Грдимо вас и псујемо несвесни да је вама сасвим свеједно, псовали вас ми или вам аплаудирали. Дивимо се вашим говорничким вештинама, несвесни да су оне само зато да нас убедите да за вас гласамо и следећи пут. Да ви решавате своје проблеме.

Све мислимо да је ваш највећи страх шта ће бити са нама и нашима, а ваш врховни страх јесте шта ће бити са вама и са вашима. Мислимо да је ваша највећа борба за наша радна места и за наше плате, а ваша највећа борба јесте за ваша радна места и за ваше плате. Не бојите се ви хоћемо ли ми кукавци и бедници остати без посла, и шта ћемо кад нас истерају из фирми, него се бојите да ви и ваши не останете без мандата и принадлежности, без дебелих плата, без управних одбора и масних хонорара.

Лако је сиротињи, беднику и раднику који ради за двадесет хиљада, или за џабе да остане без посла. Или надничару кад га газда истера из њиве. Тешко је вама кад останете без стотина хиљада и без скупштинског ресторана, без џабе конака и бесплатног превоза. Нама је лако да се навикнемо, тешко је вама. Зато се толико и борите за себе.

Никад нисам био у скупштинском ресторану, и никад нисам ручао за 90 динара, и никад нисам ни видео толику плату, па не могу ни да замислим колики је страх и помислити да се остане без тога. Суочити се са таквом катастрофом. Уствари, ево, слагах. Јесам много пута ручао за 90 динара, оно кад сам имао посао, и кад сам се враћао са терена. Купим саламе за 70 динара, и пола хлеба за 20 и сав срећан заседнем негде крај пута на Пештеру, или на Златару… Ручак, ручак. На Пештеру уз саламу, као и у Београду у скупштинском ресторану. Знам ја како је мени било кад сам остао и без тога. А како је тек вама да останете без оних дебелих шницли, без вискија, и бираних телећих чорбица, без сладоледа и баклава… Зато и разумем вашу тешку борбу. Лако је нама са нама, тешко је вама.

А ово што се горе по Скупштини псујете, што се хватате за гуше, спрдате са народом, што причате глупости, ни то нема везе, све је то саставни део те ваше борбе не за нас, него за вас, па ми је зато лакше. Сви сте ви исти.

Ми смо два потпуно различита света. Додирнемо се само онај дан кад ми гласамо за вас. После се разиђемо до следећег гласања. Не би ни приличило да ви имате какве везе са бедником и мучеником, оном који за хиљаду и по динара по ваздан копа кукуруз у надници, или вас цео месец дана ринта код газде за двадесет и две хиљаде динара. Не приличи то вама, а те слике могле би да вас узнемире, да утичу на вашу веселу нарав и опуштеност горе у Скупштини.

Моја највећа брига јесте ваш кратак мандат. Само две или три, ретко четири године. Брзо прође. Таман се навикнете. Како ли је се после одвићи? Како одрећи ресторана и џабе конака. Зато се борите, из петних жила, да се не заврши све на једном мандату. Лепше је кад се они нанижу, кад је три, четири, пет мандата… Кад потрају до дебеле пензије. Онда не морам да се секирам за вас. Сви моји проблеми ништа су за ваше муке, уважени моји.

Још бих вам писао, но се бојим да вас не замарам, да вас не одвојим од решавања ваших проблема. Ваши проблеми вама су најпречи. Пустите ви проблеме народа. Ко ће то решити!

Ви сте успешни људи и ово што ми бедници пишемо о вама не треба уопште да вас тиче. Ми који ринтамо читав живот, пребацимо за дан преко руку терета што ви не видите за читав живот, ми смо нико и ништа, ми смо за вас тек обични кукавци. Нама се не може помоћи.

Нек има бар неко чији су проблеми решени. Мени је драго због вас, ми сиротиња наше проблеме и тако никад нећемо решити, па је чиста дангуба бавити се њима.