Слободан Антонић
Жигосање Филипа Лепог
(Слободан Антонић) Фото: intermagazin.rs
Филип Лепи је надимак који је Филипа Грбића (р. 1984), писца Руминација о предстојећој катастрофи (2017) и Прелести (2018), пратио у време када сам га упознао на Филозофском, где је студирао. А жигосање је обред симболичке стигматизације којим је Грбић, из политичких разлога, недавно у Вавилону – „елитној месечној емисији о савременој књижевности“ РТС-а – проглашен лошим писцем.
За егзекутора жигосања изабрана је Јелена Лалатовић, која се већ доказала у критичарском декласирању Владимира Табашевића (из идеолошких разлога; о томе сам писао овде). Стога је Лалатовићева и позвана у Вавилон и употребљена као средство да се у „елитној емисији о књижевности“ одстрели Грбић.
Зашто? О томе је овај текст.
* * *
Јелена Лалатовић (1994) део је оне групације најмлађих београдских критичарки, „феминисткиња“ и „левичарки“, које су, из наизглед нејасних разлога, добиле прилику да оцењују савремену српску књижевност у водећим медијима.
Нађа Бобичић је, као што писах, промовисана за књижевног арбитра Политикиног „Културног додатка“ за савремени српски роман. Лалатовићева је сада, пак, кооптирана у књижевну критичарку „елитне емисије о књижевности“ РТС-а.
Обе одлуке су наизглед необичне. И Бобичићева и Лалатовићева су део мале групе најмлађих критичарки која отворено проповеда да је „књижевност поље идеолошке и поетичке борбе, и зато она не може бити изузета од идеолошке критике на којој феминистичка читања инсистирају“.
Дакле, регрутација Бобичићеве и Лалатовићеве у овдашње главне медије јесте афирмација идеолошке критике. То је увођење отвореног или подразумеваног критеријума политичке исправности („прогресивности“) у оцењивање савремене српске књижевности.
Наизглед, идеологизација наше књижевне критике представља анахронизам – повратак у време за које смо мислили да је иза нас. Суштински, међутим, она само осликава неспособност нашег грађанистичког културтрегерског естаблишмента да уобичајеним средствима и даље успешно дискредитује непожељна уметничка дела и њихове ауторе.
Отуда овај естаблишмент све чешће прибегава бруталној идеологизацији уметничке критике. А за то су „социјалистичке феминисткиње“ као створене.
Видели смо да су оне, у својим критикама, „ликвидирале“ Табашевића као недовољно левог писца. Шта се тек могло очекивати када су управпо оне позване да у „елитној емисији“ РТС-а кажу свој суд о Грбићу, ког je књижевно-кртичарска перјаница Бетона и Е-новина, Томислав Марковић, већ одавно прогласио „младом надом српске пропасти“ и „духовним чедом Мила Ломпара“.
Грбић је, наиме, пошто је за Руминацијe награђен „Црњанским“, добио прилику да гостује на већим медијима. Тада је шокирао нашу „случајносрпску“ елиту оценама о овдашњој културној хегемонији.
„Наш књижевни естаблишмент покушава по сваку цену да од политичке коректности и од једног ратоборног облика аутошовинизма направи канон за књижевно стваралаштво код нас”, изјавио је у Културном дневнику. А потом је указао како „имамо писце који се такмиче ко ће на ефектнији и успелији начин да демистификује нашу прошлост, што у преводу на српски језик значи да обесмисли све наше борбе, поразе и победе”.
У разговору за Вечерње новости, пак, Грбић је изјавио да „регион као бриселски конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију“, док је на питање „како ваша генерација види стање у српској култури?“ одговорио: „Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура. Моја генерација је загазила дубоко у тридесете, мало ко је у браку, још мањи број људи има децу, сви су опседнути новцем и путовањима, не знају ни сами шта траже… Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи“.
А на питање „како доживљавате ову награду?“, одговорио је: „то је охрабрујући знак да се књижевни успех може догодити и онима који не пишу искључиво политички коректне небулозе о деведесетим, о геноцидима, мигрантима или осетљивим групама”.
У разговору за Независне рекао је: „Космополитизам који није укорењен у националној култури сувише је подложан аутошовинизму и прелако бива фасциниран туђим националним самољубљем. Познајем многе људе који су изразито осетљиви, рецимо, на српски национализам, а да истовремено, готово потпуно несвесно, заступају националне интересе америчког, немачког или француског културног империјализма“.
А приликом доделе награде „Бранко Ћопић“, коју је добио за Прелест, у разговору с новинарима Грбић је казао: „Народ који се одриче свог писма и својих обичаја неприметно умире, будући да губи способност да опази своју потчињеност туђем писму и туђим обичајима“.
Наравно да наш културтрегерски естаблишмент није могао а да не примети овако лудо храбре ставове. Зато је Филип Грбић у структурама које владају српском културом добио интерну налепницу националисте.
Али, за невољу, Грбић се – такав какав јесте – млад, леп, „урбан“, темељно образован, „говори језике“, добро пише, прати светску продукцију, „свашта зна“ – никако није уклапао у манипулативну слику о српском националисти као о „ружном матором равноземљашу“.
Стога је Грбић код наших грађанистичких gatekeepers-а изазивао когнитивну дисонанцу. То је оно када вам се нешто једноставно не уклапа у систем. И то вас нервира, па почињете да га мрзите.
Јелена Лалатовић месец дана пре свог наступа у Вавилону објавила је оштру критику Грбићеве Прелести у једном књижевном часопису. Та критика била је првенствено идеолошка. Иако „хомоеротски тон на почетку делује занимљиво“, уочава Лалатовићева – „јер су романи о истополним односима и партнерствима још увек ретка појава на нашој књижевној сцени“ – ипак роман, авај, не достиже овај узвишени идеал, будући да је Прелест тек „потрага за идеалом хармоничног хетеросексуалног односа“ (овде 172) – што је, наравно, бљак.
Лалатовићева замера Грбићу „фасцинацију појмовима из хришћанске теологије, попут `греха`, `разврата`, `прелести`, које приповедач користи без (ауто)иронијске или неког другог облика дистанце“ (173) – а што је, такође, недопустиво, јер се према „греху“ или „разврату“ сме имати искључиво иронијска дистанца (будући да, као што свако зна, тако нешто и не постоји). Ова традиционална визура свих хришћанских, мојсијевских и мухамеданских цивилизација (грех-покајање) за Лалатовићеву је заправо „квазиспиритуалност“ (!?), и то је „фундаментални стилски недостатак романа“ (172) – дочим би, вероватно, прича о чишћењу четврте чакре била истинска, пожељна и политкоректна „спиритуалност“.
Критичарка, такође, напада Грбића због „лако уочљивог гинофобичног имагинаријума“ (174), као и због „низа мизогиних, неретко и педофилских порнографских клишеа“ (173), а посебно због „фетишистичког односа према женском телу“ (исто) – не наводећи на шта одређено мисли.
Приказ, заправо, нема ниједан цитат, или упућивање на неку страницу из књиге. Очигледно да је идеолошки ауторитет критичара, у овој борбено-идејној парадигми, довољан да покрије изрицање било ког аподиктичког става и без позивања на текст.
Но, за већину читалаца „фетишистички однос према женском телу“ тешко да значи било шта друго до да Грбићев јунак воли да има секс првенствено с лепим женама. Оно што смо сада научили јесте да је то недопустиво и политички некоректно у идеологији социјалистичког феминизма.
Невоља с Прелести је, такође, по Лалатовићевој, и „ослањање на фразе о `декаденцији` савремене цивилизације“ (173) – јер то су, наравно, само „фразе“, и недопустиво је, ваљда, мислити да наша цивилизација има неки морални проблем. Грбић, такође, о ужаса, „инсистира на порочности савременог света“ (175), и користи „реторику која је изграђена на пасатизму“ (исто), односно на „констатовању да је свет у прошлости био узвишенији и лепши“ (исто). А то је, чак и у књижевности, недопустиво – ваљда зато што је цела светска историја у патријархату, и невредна помена све до појаве социјалистичког феминизма.
Лалатовићева посебно замера Грбићу „неубедљивост Максимове (јунака романа – С. А) конверзије из стања `прелести` у фазу мирног, породичног живота, с другом супругом и новорођеним сином“ (173). За Лалатовићеву је то, очигледно, недопустива „идила грађанског брака коју јунак на крају достиже“ (174). Да је Максим, рецимо, оженио свог кума или свог цимера, е па то би већ била друга прича. Овако, хетеросексуални брак – свашта.
Одмах да напоменем – без обзира на изражену идеологизованост овакве критике, њено објављивање у књижевном часопису није проблем. У Србији излази стотинак књижевних листова и часописа. У другој публикацији ће бити, или већ јесте, објављена другачија критика, у трећој трећа… – па нека цвета стотину цветова.
Али, невоља је када се после овакве критике њена ауторка, која дотле никада није била гост РТС-а, позове да је понови у „елитној емисији о књижевности“ на РТС-у. Не само стога што је то јавни сервис, већ зато што на другим каналима с националном фреквенцом практично и немате културне садржаје. Оно што се каже у дотичној „елитној емисији“, дакле, једино је што шира публика може да чује – јер нема контратеже. У томе постоји једна доза малициозности, преко које би се, свакако, могло прећи да није у питању идеолошка злонамерност.
* * *
Пре наступа у „Вавиолону“ Лалатовићева је делу публике углавном била позната као опсцена и агресивна твитерашица. Њен дискурс је био „ова говна, ово ђубре“, „иде ми на пичкин живац“, „Табашевић је немушти полудебил“, а његов роман „го курац“, патријарх Павле је „фашистички патријарх“, и све у том стилу.
У „Вавилону“, наравно, њен дискурс (овде, 10:00-13:10) није био баш такав. Али, посебно у сегментима где је говорила из главе – односно, где није читала поменуту критику из часописа – показала се сва вулгарност њеног незнања и сва раскош њених рђавих намера.
Прва реченица Лалатовићкине критике Грбића у „Вавилону“ гласи: „`Прелест` је теолошки појам који уводи теолог Руске православне цркве Игњатије Брјанчанинов; међутим, кључни, фундаментални, стилски недостатак овог романа лежи у томе што он овај теолошки појам, који се не односи нужно или искључиво на хришћански морал и грех, већ се односи на тему подвижништва из јуродивости, нарација и стил романа напросто не добацују до тог нивоа и негде, стилски и идејно, сужавају сам појам прелести, банализујући га просто на питање алкохолоизма и веома уско схваћеног моралног посрнућа“ (овде, 10:54-11:37).
Прво, нетачно је да је прелест „појам који уводи Игњатије Брјанчанинов“ (живео 1807─1867). Било је довољно мало пажљивије претражити по интернету, па наћи да појам прелест (старословенси прѣльсть, грчки πλάνη) настаје вековима пре Брјанчанинова – почев од Дијадоха Фотијског (400—474; види овде), преко Григорија Синаита (1268—1346; види овде), до Калиста I Цариградског (умро 1363). Он означава самообману светошћу и изводи се из текста Јеванђеља: „И одговарајући, Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари (πλανήσῃ). Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити (πλανήσουσι)“ (МТ, 24:4-5). „И изићи ће многи лажни пророци и превариће (πλανήσουσι) многе“ (Мт, 24:11).
У ужем значењу, прелест је самообмана погорђених хришћана који умишљају да су непорециво на Божијем путу, јер им се јављају лажни знаци духовне висине – укључив и одобравање околине. То само учвршћује њихову гордост, а она води у пропаст (пошто иза таквих обмана стоји „отац лажи“; Јн 8:44).
Брјанчанинов, пак, даје и нешто шире значење, по коме је прелест сваки живот у лажи, свако прихватање лажи за истину, због чега она погађа не само монахе и подвижнике, већ све људе („прелесть есть состояние всех человеков, без исключения“).
Сада треба поново прочитати или саслушати шта Лалатовићева замера Грбићу у вези с коришћењем појма прелест. Њена оптужба је крајње конфузна: „овај теолошки појам се не односи нужно или искључиво на хришћански морал и грех, већ се односи на тему подвижништва из јуродивости“. Али, нису ли јуродивост и подвижништво првенствено хришћански феномени? Лалатовићева заправо каже: „Грбић користи А као ознаку за а, иако А у ствари означава а“. Весело.
У наставку овог дела оптужбе, пак, Лалатовићева тврди да Грбић „сужава сам појам прелести, банализујући га просто на питање алкохолизма и веома уско схваћеног моралног посрнућа“. Али, само минут пре тога, како смо видели, Грбић је оптужен да прелест сужава искључиво на његово теолошко значење?
Лалатовићева би требало да се одлучи. Или је Грбић крив што прелест сужава само на лажно духовно искуство. Или је Грбић крив што прелест сужава на сваки живот у лажи (Брјанчанинов). Но, он тешко да може истовремено бити крив и за једно и за друго.
Истина је, међутим, супротна од тврдње да „Грбић сужава појам прелести“. Код Грбића се, напротив, овај појам користи у његовој пунини – у оба значења. Грбићеви јунаци, с једне стране, упорно проглашавају лаж за истину и дубоко су потонули живећи у лажи. То је Брјанчанинов. С друге пак стране, неки од тих јунака имају и истински саблажњива и обмањујућа духовна искуства – попут Максима који, пошто прода ауто, а новац однесе деци у Звечанској, чује небеску литургију (153—154), да би се, с временом, такви доживљаји почели мешати с „крајње недоличним и опсценим представама о Исусу, Богородици и апостолима, које су (му) лебделе пред очима“ (159). То су византијски оци.
Лалатовићева, међутим, која се овде гради образованијом него што јесте, очигледно има конфузну представу о томе шта је прелест (да не кажем нешто грубље). Стога она промашује у својој критици. У њој се, заправо, компромитује као „компетентна критичарка“ – како се, скромно, назива. Али, уједно компромитује и „елитну емисију о књижевности“ у којој се наступа с таквом критиком.
Једнако конфузна и бесмислена јесте и завршна оптужба Лалатовићеве: „Роман Прелест, као и први роман Филипа Грбића Руминације о предстојећој катастрофи, део је једног глобалног тренда који наилази на комерцијални успех и одговор; сродну поетику има и један од тренутно планетарно најпопуларнијих аутора Мишел Уелбек; међутим, оно што разликује ова два аутора јесте чињеница да код Уелбека постоји и тај политички коментар – јер су насилне политичке демонстрације и, уопште, друштвене тензије чест мотив у његовим романима – што код Грбића у потпуности изостаје, будући да код њега политички коментар не долази природно из саме нарације већ је у извесном смислу накалемљен“ (овде, 12:24-13:10).
Прво је Грбић крив што код њега „политички коментар у потпуности изостаје“. А онда сазнајемо да код Грбића ипак има политичког коментара, но он „не долази природно из саме нарације“ (као код Уелбека), „већ је у извесном смислу накалемљен“.
Грбићу је вероватно драго што га и Лалатовићева сравњује са Уелбеком – с којим Грбић расправља у Руминацијама, а и новинари га с њим пореде. И није баш тако страшно бити, у понечему, лошији од Уелбека.
Но, рећи да код Грбића „политички коментар не долази природно из саме нарације“ заиста је нетачно. Препустићу читаоцима да о томе сами закључе тако што ћу, у изводима, пренети једну од својствених епизода из Прелести.
Но, пре тога ћу рећи још само то да ћу се уздржати од коментарисања неколиких стилских Лалатовићкиних замерки на рачун Прелести. То је поље изражене субјективности, у ком би се човек морао определити између Лалатовићкиних оцена Грбићевог књижевног поступка као неуспелог, и оцене жирија који је Прелест наградио „Ћопићем“ за „дело високе уметничке вредности“. У жирију су били: Душан Ковачевић, Горан Петровић, Милосав Тешић, Матија Бећковић и Нада Милошевић Ђорђевић. Не знам зашто ми се чини да би се, у стварима стила, тим људима можда требало ипак мало више веровати него Лалатовићевој.
* * *
Али, да видимо како то код Грбића „политички коментар не долази природно из саме нарације, већ је у извесном смислу накалемљен“.
Максим, професор философије у гимназији, позван је у школу на разговор (овде, 92—102).
„Секретарка (гимназије – С. А) звучала је сувише узнемирено па сам одмах искључио могућност да је реч о глупавој жалби на оцену“, размишља главни јунак. „У директоровом кабинету били су присутни директор, помоћници директора, секретар школе, психолог, педагог и још три мени непознате младе особе“, приповеда Максим.
„Укратко, цео одбор за стрељање. Секретарка ми је уручила заведени документ на ком је анахроним, комесарским стилом било исписано неколико комичних реченица које су биле толико глупе да сам се одмах насмејао: Овим путем захтевамо да наставник филозофије, Максим Туманов, буде хитно искључен из наставе и да му се одузме лиценца за рад у образовању јер он на својим часовима пропагира фашизам. Потписана је била нека омладинска, левичарска организација у чијем је имену стајао неизоставни, милитантни додатак – `фронт`.
„Јасно ми је било да су три младе особе љутитих погледа били представници те организације и да су дошли да ме линчују“, приповеда даље јунак Прелести. „За мене су сазнали тако што је један мој ученик на фејсбуку неспретно парафразирао моје речи са часа док се вербално препуцавао с члановима ове организације. Штета што при руци немам бацач пламена (…)“.
„Непријатна спољашњост мојих тужитеља била је упадљива“, наставља даље Максим. „Најдрскији међу њима, прави мали искомплексирани фирер, имао је дугу масну косу, рошаво лице и нешто до те мере љигаво у изразу лица да ме је одмах подсетио на гуштера.
„Други тип је био буцмаст и све време је ћутао. Имам утисак да је овај младић и сам сумњао у исправност целе ове хајке коју је морао да предузме у складу с `партијском дисциплином`.
„С њима је била и једна црвенокоса девојка, која је за разлику од својих камарада изгледала пријатно и лепушкасто. Главни егоманијак наравно мора да поведе са собом и једну огорчену мрзитељку капитализма како би се јавно надимао и куробецао пред њом. Разуме се, право на приступ међуножју сентименталних активисткиња добијају само најљући антифашисти.
„Међутим, како човек може да улази у расправу с једним гуштером? Било је то за мене потпуно ново искуство: блиски сусрет с денунцијантским и потказивачким шљамом“ (…).
„Одмах сам тражио објашњење рекавши да ја, по закону, за свој рад одговарам искључиво директору школе. Тврдио сам да је скандалозно то што је овим авантуристима уопште допуштено да уђу у једну образовно-васпитну институцију. Да ли и Јеховини сведоци или неонацисти могу да шаљу делегације у школе како би изразили своје примедбе?
„Међутим, друштвени праг толеранције на левичарско насиље је повишен па је довољно (ако сте левичар – С. А) да некога оптужите да је `фашиста` – и можете унапред рачунати на то да ће друштво a priori стати на вашу страну.
„Због свега тога сам одмах тражио да просторију напусте све особе које нису биле чланови колектива школе. Али онда ме је директор за тренутак издвојио рекавши ми да га цело преподне зову новинари таблоидних листова тражећи од њега изјаву у вези с `чињеницом` да је дозволио једном фашисти да подучава децу“ (…).
„Требало је најпре `утврдити чињенице`. Било ми је јасно да гуштера уопште не интересују чињенице, њега занима једино прилика да дође до публицитета како би своју мрачну личност бар на један дан извео из неподношљиве анонимности“ (…). Гуштер је поново узео реч и почео да булазни нешто о томе како живимо у време повампиреног фашизма“ (…).
„Директор се поново умешао.
- Колега Туманов, изложите нам укратко садржај проблематичног предавања које сте одржали.
- Тумачио сам Хераклитове такозване политичке фрагменте, што одговара тематској целини ране грчке филозофије.
- Да ли је по вашем мишљењу било спорних елемената у вашем излагању?
- У филозофији су увек могући спорови кад је реч о тумачењу. Мени је стало да покажем зашто је Ниче био у праву када је говорио да је Хераклит ‘вечно свеж’. Сматрам да се на примеру Хераклитове реченице која гласи: народ треба да се бори за своје обичаје онако као што се бори за своје градске зидине – може потврдити та запањујућа актуелност његове филозофије.
- То значи да нисте говорили само о Хераклиту, него и о савременој ситуацији у свету?
- Наравно, у супротном би се настава филозофије претворила у бескористан и необавезан додатак (…).
- (Сабрина): Ниче је био омиљена лектира нациста који су истребљивали Јевреје у гасним коморама.
- (Максим): Нерон је запалио Рим да би себи дочарао како је изгледала Троја у пламену. Да ли то значи да не треба више да читамо Хомера?
- (директор): Колега, да ли сте, или нисте, позивали на истребљење муслимана?
- (Максим) (…) Народ који се одрекне свог културног идентитета чини нешто до те мере самоубилачко да се може упоредити једино с отварањем граница пред најездом припадника других народа и култура.
- Алудирате на мигрантску кризу?
- Замислите да је за време грчко-персијских ратова међу Грцима постојала утицајна фракција (…) који су могли аргументовано да тврде да је (…) сулудо да се сиромашни, разједињени грчки градови супротстављају овој неодољивој сили… Замислите да су неки утицајни Грци заподенули ‘унутрашњи дијалог’ о покореним Јонским градовима, тврдећи да се треба одрећи Хомера, Хесиода и бескорисних митова у корист лукративне сарадње са персијским царем? Културна самосвест Грка – то је био морални ресурс који је малобројним и сиромашним Хеленима дао не само снагу да се одупру сили с Истока, него и да је коначно победе.
- Ви се, дакле, залажете за затварање граница и сукобе с муслиманима?
- Мени је само стало да покажем да се Хераклитова мисао може применити и у контексту актуелних домаћих идеолошких трендова. (…) Народ који диже руке од својих митова чини политичко самоубиство ма колико да се труди да то одрицање увије у рационалне и прагматичне оквире.
„Директор је деловао беспомоћно. Учинило ми се да му се зева. Искористио сам тренутак тишине и изговорио неколико реченица које ће ме спасти да наредног дана не осванем у таблоидима.
- Ја сам одговоран за оно што говорим на својим часовима, али нисам одговоран за то како ће моји ученици схватити оно што ја говорим. Уосталом, моји часови су отворени и позивам све присутне да их посете кад год пожеле“ (…)
„Не могу да се отмем утиску да су гуштеролики активисти необично храбри када треба да се боре против одавно поражене идеологије и да је та апсурдна хајка на `фашисте` добрим делом психолошки мотивисана латентном фасцинацијом повесним фашизмом. Букаџија `образован` на памфлетима по свом менталном устројству савршено се уклапа у механизам руље која је тридесетих година прошлог века разбијала стакла на јеврејским излозима. (…) Изопачена свест не може да живи без неке до малоумности поједностављене представе о непријатељу (…). Ти људи не сањаре о помирењу међу завађеним народима или о бескласном друштву: предмет њихових садистичких фантазија су вешала, стрељачки водови и голи отоци“ (92-102).
Да ли је, у овом одломку, политика „накалемљена“ или „природно долази из нарације“? Живот у колонији Србији, нажалост, пун је оваквих епизода. Професор Брдар је кажњен за оно што је рекао на предавању, док се професорима Ристивојевићу и Димитријевићу суди(ло) за мишљење изнето на нету (види овде).
Приликом доделе „Ћопића“, Горан Петровић је истакао да је „много тога у Прелести неумољиво тачно; тачни су и бројни епизодни ликови, мајсторски оцртани, па се чини да је и наша стварност тачна, иако би се многима који је нису искусили учинила као фикција, претеривање, скуп бизарности; можда бисмо добили тачнију слику од оне сателитске GPS тачкице где се тренутно налазимо – ако бисмо уместо телефона отворили роман Прелест“ (овде).
Управо то је оно чему Грбић као писац тежи: да, држећи се „искључиво свог искуства“ и „савлађујући отпор језика, представи суштинске црте властитог времена“. Горан Петровић каже да је у томе Грбић успео, а епизода са суђењем је тек један од примера сливености „нарације“ и „политичког коментара“.
А то што се некоме не свиђа садржај Грбићевог коментара друга је ствар. То, ваљда, не би требало да утиче на оцену Грбићевог књижевног поступка.
Или је управо у томе кључ свега?
* * *
Овако детаљно сам размотрио случај једне троминутне ТВ критике како бих показао типичан образац културног рата који део наше елите води првенствено из идеолошких разлога. Иако је овде реч тек о епизоди, наш културни живот састављен је од стотина или чак хиљада таквих епизода. Једна троминутна критика неће никога уништити. Али, стотине таквих епизода одредиће карактер наше културе – хоће ли она бити плуралистичка и отворена, или ће бити идеолошки борнирана и уметнички ограничена и једнострана.
Отворена политизација и идеологизација наше књижевне критике, приметна у последње време, као и наметање све агресивније НВО естетике (види овде, 23), показују, међутим, да идеолошка структурација уметничких стваралаца преко система – где они не осећају идеологију као нешто спољашње, већ као сопствени органски израз (овде) – даје све слабије резултате. Долазе, наиме, нови ствараоци који преиспитују или отворено одбацују хегемону идеологију, па се систем почиње бранити јачањем идеолошке и статусне репресије.
То што се за „чуваре капија“, дакле, доводе идеолошки све ригиднији, али и све необразованији и некомпетентнији актери, никако није показатељ јачања система, већ његових све већих слабости.
Регрутација Јелене Лалатовић у „Вавилон“ отуда је, заправо, добар знак. Јер, ако је систем спао на њу – он мора да је у фази озбиљне декаденције и поодмаклог распада.
Одлично.
