Разговарали смо, каже, на разне теме, као прави интелектуалци. Све мудро, парламентарно, толерантно. Отмено и углађено, да нико њежни проевропски тон не повиси.
А онда је неко случајно поменуо Андрију Мандића и права Срба у Црној Гори.
Одједном, зачуло се режање.
То вам је, пријатељи, монтенегринска звучна слика дана данашњег.
Андрија Мандић, потпуно обичан, са својим врлинама и манама, онакав какав је био и првог дана нашег познанства, постао је огледало читаве једне државе. Њен нехотични лакмус.
Зашто је то истовремено тужно и комично, злокобно и корисно? Чак можда добро?
Па овако. Оно што је у свакој политичкој заједници најнормалнија ствар – да је учешће у власти сразмјерно изборној вољи народа – у случају Србина Мандића и његових српских присталица проглашава се невиђеним и незапамћеним скандалом, рушењем темеља и осталих грађевинских подвига Ђукановићеве вишедеценијске скаламерије.
Откуд он ту, ко му је то дозволио?
Хистерични напади на Андрију Мандића, на политику и људе које он заступа, непогрешиво свједоче да имамо посла са неуморним ликвидаторима. Они просто не могу да нас виде очима.
P.S.
Што се тиче застава и прослава, можда овако. Кад год се у Србији обиљежава неки празник, тог дана Срби у Црној Гори не би смјели да се много шеткају, провокативно осмјехују и чак веселе, гурајући прст у око случајним пролазницима. Још боље: да тог дана уопште не излазе из својих кућа. А најбоље: ни свим осталим данима.