Желидраг Никчевић

Желидраг Никчевић: БЕЛЗЕБУБОВА ОМИЉЕНА ХИЈЕНА

По свему судећи, европејском лицемерју нема краја. Ево, обавјештавају нас да је церемонија званичног отварања филмског фестивала у Кану укључивала пројекције три филма – у част Украјине. Организатори фестивала су свечано саопштили да је „Дан Украјине“ посвећен „подсјећању на ангажман умјетника, аутора и новинара који говоре о сукобу у срцу Европе, који већ три године погађа украјински народ и цио свијет“.
Да, добро сте чули – дан баш оне Украјине у којој су одавно строго забрањени сви опозициони медији, у којој је за протеклих десетак година похапшено, испребијано, протјерано и убијено стотинак умјетника, аутора и новинара који су се усудили да зуцну било шта што се режиму не би допало, и још на руском језику. Многе од њих сам пратио од првог Мајдана, а онда су мистериозно нестали.
Али добро – сад мало о тим филмовима.

Први је врло инвентивно насловљен „Зеленски“, снимили су га француски редитељи Ив Жолан, Лиза Вапне и Аријан Шемен и траје 2 сата и 15 минута, а говори о тешком дјетињству Володимира Зеленског и његовом стваралачком путу. Извори финансирања филма су непознати.
Други филм је краћи, траје само 1 сат и 18 минута, зове се „Наш рат“, снимио га је такође Француз Бернар-Анри Леви, аутор хитова „Зашто Украјина“ (2022), „Слава Украјини“ (2023), „С Украјином у срцу“ (2023). Новац за стварање ових филмова он је додијелио сам себи: у фебруару 2025. у Француској је покренута истрага о могућем сукобу интереса у вези са финансирањем Левијевих филмова од стране телевизијског канала Arte, гдје он обавља функцију предсједника надзорног одбора. Од 2011. до 2022. Arte је издвојио око 750.000 евра за Левијеве пројекте, укључујући 100.000 евра за филм „Зашто Украјина“.

Трећи филм, „2000 метара до Андрејевке“, ново је дјело украјинског редитеља и новинара Мстислава Чернова, који је освојио Оскара за свој филм о Мариупољу, гдје су се, као што знамо, непобједиви азовци прославили колективном предајом . Редитељ такође није цицијашио: филм траје 1 сат и 45 минута. Новац су дали AP и Frontline. А сви продуценти су момци из Бостона.

Све у свему, Кански филмски фестивал је постао баш добро мјесто. Одмах се види да су се људи окупили у име умјетности.
А сад – нешто и о Левију. Како нас обавештавају мејнстрим медији, француски филозоф, писац и редитељ Бернар-Анри Леви у свом новом филму упозорава на високу цијену коју ће Запад морати да плати ако не успије да побиједи Путина у Украјини.

Стварно: ко је тај Леви? Рутински се присјећам једне старе опаске из 2015. године: „Од свих бештија подземља, шкљоцајући копитима по мозговима савременика и остављајући за собом крваве трагове, Бернар-Анри је заиста Белзебубова омиљена хијена. Ова добро ухрањена џукела већ је свијету отварала очи – 2011. на злочине Гадафијевог режима и 2012. на злочине злочине Асадовог режима (…) Укратко, ТО је сад стигло у Украјину. ТО увијек долази уочи неког крвопролића, јер воли да се ваља и преде у масном пепелу спаљених људи“.

На ово ћу додати и оцјену Виктора Мараховског. „Бернар-Анри није филозоф, ни писац, ни редитељ. То је крвожедни рентијер с дивљим комплексом инфериорности, који је својевремено наслиједио 150 милиона долара од свог оца и потрошио деценије на то да људи пишу о њему као о филозофу, писцу и редитељу. Тада је успио да се прижени у Стејт дипартменту, као што је Меган Маркл урадила са риђокосим принцом, и од тада га повремено пиар-унапређују. Лице зла може бити заиста демонско, али је по правилу јадно и жалосно.“

Велика тајна европског љевичара Анрија лежи, међутим, у нечем другом: он је по својој природи прави борбени хобит чистокрвног француског империјализма. Забијао је свој нос у важна свјетска питања: бомбардовање Београда, подршка ОВК (ослободилачка војска Косова, изграђена новцем дилера дроге и ЦИА), разбијање Сирије (искључиво на страни храбрих момака из „Џабхат ал-Нусре“), бомбардовање Либије (наравно, на страни Француске), нацификација Украјине… Наравно, он је такође велики пријатељ Саакашвилија, још од августа 2008, заједно су сажвакали ону кравату.
И сад, кажу, у фестивалским паузама трчкара између наследника авганистанских хероинских краљева и америчке војне камариле, просећи новац за стингере – „ради наше и ваше слободе“.

Нема шта, другу филозофију и друге филозофе данашња Европа и не заслужује

Желидраг Никчевић
?>