Милан Ружић

Завија ветар и шиба људску доброту

14.09.2015.

Некако ми се чини да у нашој земљи влада вечна зима. Свуда око себе осећамо студен. Од силног минуса пуца дрво, пуца камен, а пуцају и идеје. Ничега више немамо а да није хладно и оштро. Односи међу људима су захладнели, култура нам је залеђена, ветар завија и шиба људску доброту ако је игде и остало нешто од ње. У том свеопштем леденом добу, сви су повијени због ветра и увијени у капуте од коже других људи како им студен не би могла ништа.

Већ годинама на нас пада снег и то из ведрог неба. Ниоткуда. Пада тако јако и густо, да ми од њега ни то ведро небо не видимо, већ су нас убедили да је и оно сиво, црно или какво већ њима одговара. Сунце доброте и љубави, не може да се пробије кроз ово невреме у ком пахуље нечовештва, кукавичлука, пакости, мржње, похлепе, користи и свега осталог што нормалном човеку леди крв у жилама, падају на земљу коју сунце не додирује, па се не могу ни отопити. Нападало је тог снега толико да више не помаже никаква лопата, нити било шта друго. Само замислимо колико је дубок тај снег. Све око нас је смрзло, а од свега што је под снегом и ледом, највише ми недостају људска срца која услед зиме не могу ни куцати. Тако сад имамо већинско бесрчано становништво хладно према својој породици, свом послу, својој држави, па и према себи.

Реке душе и правде, које су увек текле упркос свему, оковао је лед, па они који, избегавајући затрпане путеве, покушају да се крећу реком, само ће се оклизнути и изломити ноге, руке, главе и вратове. Негде успеју и пробити лед, али онда упадају у хладну реку и оду под лед немајући прилику да се спасу јер хладна вода истог тренутка зауставља срце и гаси тело, тако да смо опет пропали.

Све леди, све сече, све је бело. Бела боја обично представља невиност и чистоту, али не и у нашем случају. Ми смо увек били посебни. Код нас бела боја представља ништавило и снежне наносе, а не невиност. Истина, и код нас је ово боја чистоте. Али, у питању је чистота зла и невоље. Толико је зло код нас чисто да се сам Ђаво уплашио да нашу земљу не прогласе паклом, па да он остане без посла. Стога, направио је кућу код нас да му посао не пропадне.

Изгледа да су овај хладни ветар, вечита зима, па са њом и лед, највише деловали на човека и на његову памет и савест. Не можемо се само надати да ће се снег отопити. Требало би да сви дамо од себе оно што можемо. Хајдемо бар да дувамо у промрзле прсте својим врелим дахом и полако их размрдамо, а онда да кренемо даље да одмрзавамо своје тело. Ако се сви потруде, можда се и време потруди још више, па успе да донесе јужни ветар. Само да нам мозак одјугови, па ће све кренути својим током ако је ишта у том мозгу остало.