Баждарење полиграфа
ЗАШТО У ”ЈУТАРЊЕМ” НЕ ЈЕДУ
АМЕРИЧКЕ КРОФНЕ
-
Када Додик каже да је Либија под Гадафијем била стабилна земља и да га није срушио народ него неко споља, онда га ”Јутарњи лист” и Б92 оптуже да ”клевеће” САД, а када, после Додика, амерички сенатор Ренд Пол каже да су САД погрешиле што су покренуле рат против Хусеина и Гадафија, они ни уста да отворе. Разумљиво: појели би нешто веома гадно.
Када Милорад Додик, председник Републике Српске, у недавном интервјуу ”Искри”, упита зашто је Либија под Гадафијем била стабилна земља у којој су сви добро живели, и зашто сада из те земље, ”обогаћене западном демократијом” сви панично беже, брзином ”бљеска олује” реагује загребачки ”Јутарњи лист” и извлачи закључак да Додик ”без посебног повода целу ситуацију у Републицу Српској упоређује са оном у Либији за коју је тврдио да је под Гадафијем била стабилна земља, те да га није срушио либијски народ већ да је то изведено споља”…
И, наравно, ”Јутарњи лист” не реагује на реаговање и деманти ”Искре”.
Нити је реаговао београдски Б92, који је уредно пренео писање ”Јутарњег листа” о Додиковом интервјуу ”Искри” и још уредније прећутао деманти из ”Искре”. Ништа чудно, обзиром на саобразност ове две редакције са ”будимпештанском централом за медије”.
Чудо се ипак догодило, али са друге стране океана, у САД, где је сенатор Ренд Пол, један од познатијих републиканских кандидата за следећег председника САД, у кампањи за изборе изјавио да су ”САД погрешиле када су покренуле ратове против Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија, јер је њихово свргавање довело до бујања радикалног ислама и пораста иранског утицаја на Блиском истоку”.
Ову изјаву ”Јутарњи лист” и Б92 нису пренели ни као вест, нити су се усудили да коментаришу сенаторове речи: ”Уклањање Садама Хусеина је била грешка, јер је управо свргнути багдадски лидер био брана ширењу иранске политике у региону, за коју је Америка тако заинтересована”.
Напад на Триполи 2011.године, сенатор Ренд Пол назвао је ”потпуном катастрофом” и ”Хилариним ратом”, алудирајући на Хилари Клинтон, тадашњу државну секретарку, а садашњу кандидаткињу за Белу кућу.
”Гадафи није био добар момак, али је гушио радикални ислам. Сада, када га нема, земља је у грађанском рату, а нашег амбасадора убили су либијски побуњеници, иако их је Америка подржала у борби против Гадафија”. – констатује сенатор и закључује: ”Сваки пут када уклонимо секуларног диктатора, завршимо у хаосу, са радикалним исламом у порасту!”
И – шта сада?
Када Додик изговори тако нешто – ”он се упоређује са Гадафијем”, а када један сенатор САД каже да је уклањање Садама и Гадафија ”америчка грешка” – ”Јутарњи лист” и Б92 се према томе односе као да сенатор помиње ”америчке крофнице”…
Сенатору Полу, пак, не треба превише веровати, као и сваком америчком политичару, али ће он на било ком полиграфу имати ”пролазност” која се заснива на следећем: у изборним тркама се говори истина о грешкама противника – као сигуран образац за успех, те не треба превише сумњати јесу ли или не Американци срушили и Садама и Гадафија. Заузврат су добили ”радикални ислам у порасту”, и то ”по носу”, па са Сиријом оклевају и чак траже преговоре са Башаром ел Асадом…
Сенатору Полу, пак, ако постане председник САД, тада уопште не треба веровати, јер је реч о човеку који сада филантропски, готово са емпатијом види ”страдање америчког амбасадора у Бенгазију” – а не види, односно не помиње, нити једног јединог становника Ирака или Либије који је погинуо да би Садам или Гадафи били смењени, ни речју не помиње погром цивилног становништва коме средоземље постаје ”плава гробница” у бегу од слободе…
То Додик види и нема проблем са собом хоће ли то јавно рећи или не. Као што не греши и када каже да ”Гадафија није срушио либијски народ, већ да је то учињено споља”.
”Јутарњи лист” и Б92 ”знају” да Додик, када каже ”споља”, мисли на САД, па га због те ”клеветничке”, готово јеретичке мисли стављају на стуб срама. Као што знају и да Додика руши неко споља, а не народ Републике Српске.
А, када амерички сенатор каже да су Американци заиста срушили Гадафија и да то сматра грешком, овдашњи ”будимпештански полазници” то нити чују, нити виде, нити смеју да отворе уста, јер долазе у опасност да поједу оно у чему се налазе.
