Милан Ружић

Загрљај

16.04.2019.

У Србији је много тога престало да постоји, али се љубоморно чувају две математичке операције – дељење и одузимање. Од толиких ствари које красе друге науке, ми смо се определили за ону науку коју никада нисмо слушали. Код нас два и два никада није било четири, нити је игде на свету неко број један поделио са два или више и тако добио више целих бројева као ми у политичком разбијању народа.

Одузимање се врши свакодневно. Говорим о одузимању права, одузимању кућа, одузимању слободе, одузимању значаја, одузимању сећања и одузимању од страха. Што се дељења тиче, мислим да смо народ који, ако гледамо наше бројно стање, предњачи у свету по поделама на једне, друге, осме, двадесете. Да ли је могуће да Срби не могу наћи ништа што би их ујединило у борби да им буде боље?

Још већи је проблем што се у овој земљи само патриоте баве другим двема математичким операцијама – сабирањем и множењем. Патриоте се сабирају по храмовима, домовима културе, академијама, али све што запрети да пређе те оквире, одмах се сасече у корену одузимањем. Патриоте се у Србији множе тако што подржавају исте идеје или исте људе који су носиоци тих идеја. Међутим, полако ова друга операција патриота замире, јер се не могу одупрети онима који деле, или се не могу договорити који ће људи бити носиоци идеја, као да је међу њима велика конкуренција у интелектуалном смислу.

Бити патриота у данашњој Србији је исто што и бити магарац на ергели. Сви те прескачу, вуку те за уши и сматрају недостојним да се нађеш у друштву великих коња. Међутим, срећа за нас патриоте јесте та што су магарци упорни и што могу и физички надживети коње. Разлика између магарца и коња је у снази и тврдоглавости, али и у томе што коњи нису носили месије на својим леђима као што то покушавају данас. Остаје нада да ћемо спасти са коња на магарца.

Патриоту данашње Србије сами Срби називају заосталим, задртим, политички некоректним, простим, хушкачем, русофилом и другим делилачким ознакама. Ако је основна одлика патриоте љубав према својој земљи, како га онда они који нису сигурни да ли своју земљу воле, могу називати националистом (појам који се у Србији поистовећује са нацистом) и тврдити да ће патриота својој земљи донети само оно лоше? Где се још љубав према држави поистовећује са мржњом према држави или са шпијунажом?

Они који би да деле Србију и да јој одузимају од њене историје и идентитета названи су неопходнима, напреднима, модернима, растерећенима историјских стега и заступницима неке здравије Србије.

Делитељи и одузимачи су ову земљу одувек само разарали, а никада за тако нешто нису одговарали. Они се рађају у политици и у њој се пензионишу. Дакле, калибрисани су само за деловање у области „ја теби – ти мени“. Српска политика је одувек била нелуфтирани рај користољубивих, с тим што тамо зна да залута и понеки патриота. Наша политика није проститутка, као што најчешће говоре, јер оне наплаћују, а наша политика плаћа. Онда можемо видети ко се проституише.

Како може ико свој народ делити на подобне и неподобне? Како неко одлучује колико сам ја Србин? Како може и сме неко да инсистира на томе да се историја заборави и да се злочини пренебрегну зарад зараде и псеудомирољубиве будућности са неким ко нас је одувек само газио? Како поново подићи земљу гурањем уместо пружањем руке?

А ако нико код нас нема времена за читање и рад, онда нас нека у усмрделим кафићима и кладионицама где лицитирамо ко ће победити у којој утакмици док наша земља губи своју. И нека се зна да патриотизам није упирање прстом, већ загрљај.

Нас из овога неће извући политика, већ народ који ће искључити телевизор, узети уши са клина о који их је окачио, вратити очи из новина на место и видети да му је кућа на клизишту, да му штала плива у ђубрету, да му извори пресушују, да су се на пиједестале испели они који су сишли с ума, да га гази ко год стигне и који ће засукати рукаве на одећи на којој нема страначких обележја.

Кад прва мотика таквог човека звекне о нашу земљу и крене да ради, тада ће се већ видети бољитак. Све наше невоље извиру из тренутка у ком је Србин са мотике прешао на миша и тастатуру и са истине на политичку коректност.