Непретенциозно, скоро стидљиво подсјећање, инспирисано свјежим „Бесогоном“ Никите Михалкова.
Па да, и ја сам читао ту књигу, поодавно. Што кажу, крајем прошлог стољећа. Џин Шарп, „From Dictatorship to Democracy“ (1993). Код нас: „Од диктатуре до демократије“, Грађанске иницијативе 1999, Нови Сад.
И тада помислио: ови Американци су баш луцкасти.
Сад, судећи по ововјековним збивањима, прије бих рекао да су прагматични. Као код Шекспира – иза сваког лудила постоји неки озбиљан систем.
Џин Шарп, дакле, идеолог и методолог „цвјетних револуција“. Некад се помињао буквално на сваком кораку. Сад мање; недавно су га се присјетили у вези са грузијским протестима. Нарочито његовог познатог упутства „198 метода ненасилног дјеловања“, у коме је под бројем 148 најненасилнији метод – побуна. Тамо се може наћи много занимљивих ствари. На примјер, не тако давно сви су се смијали – у САД су жене једна за другом изјављивале да неће имати секс током читаве четири године Трампове владавине. А ево, у Шарповом упутству, у пододјељку „Остракизам појединаца“, под бројем 57, читамо: „Одбијање вршења брачних дужности („Према Лизистрату“).
Шарпова методологија је много шира него што се обично претпоставља, тврди Никита Сергејевич. Навикли смо да мислимо да је „цвјетна револуција“ некаква весела протестна акција на тргу. Митинг, гужва, колачићи, трке са шерпама и тигањима, па онда мало водени топови, па молотовљеви коктели… Иако је све то завршна фаза, шлаг на торти. Мајдан, по Шарпу, треба пажљиво припремити. Дуго, годинама. Понекад – деценијама.
Сви ми тренутно живимо у Шарповој књизи, каже Михалков. Економске санкције, међународна опструкција, изолација, искључење непожељног режима из међународних организација, снижавање дипломатског нивоа или суштинско одбијање дипломатских односа – све ове мјере су изричито назначене у Шарповој књизи.
Притом, што је посебно интересантно, Шарп истиче да никакве спољашње санкције не руше режиме. „Главне снаге борбе морају дјеловати унутар саме земље“. Штавише, он упозорава да претјерано ослањање на међународну подршку често штети „борцима за демократију“. Да, видјели смо то код руских либерала. Превише су обожавали свети Запад, и друштво их је на крају одбацило. И ево: хокус-покус-препарандус – нека мјесто либерала заузму „патриоти“! Баш згодна стварчица. Понашају се на исти начин, прате иста упутства, а очигледно не обожавају никакав Запад. И алиби је ту. Ма шта причате, какав Запад, Запад је непријатељ!
Шта је, у ствари, камен темељац Шарповог система? Има их неколико, али главни је: одбијање сарадње са властима. Важна су два постулата: 1. снага државе заснива се на сарадњи са становништвом и његовој послушности; 2. ако људи прекину интеракцију са режимом, онда режим губи ослонце на којима се држи. Ако становништво негира право владара на власт – онда оно одбија да извршава опште обавезе. Такав губитак угледа или легалности ауторитарне власти доводи до њеног слабљења и распада, и само постојање владе налази се у опасности. Другим ријечима, власт је – својеврсни психолошки феномен, илузија наметнута друштву помоћу различитих догми, укључујући и оне вјерског карактера. А илузије, као што је познато, треба рушити.
Зато је циљ „бораца” да прекину све везе између власти и друштва. Неопходно је убиједити људе да је власт корумпирана од врха до дна (све преваранти и лопови), одвојена од народа, да не поштује ни своје сопствене законе. Власт је некомпетентна, слаба, савија се под спољним притиском и предаје земљу. Просто – антинародна. Да би се то постигло, сваки пропуст власти мора бити марљиво преувеличан. Неуспјеси се фиксирају и становништво се на њих непрекидно подсјећа, а сваки евентуални успјех се омаловажава, исмијава. Или просто прећуткује. Или приписује искључиво тзв. обичном народу (у руској верзији: „побиједили смо упркос Стаљину“; „наши борци су одлични, али су наши генерали паразити“).
Све остало (из одјељка „шта треба да знате“) чули смо милион пута у свим могућим варијантама. „Нисмо корумпирани, Запад нас не плаћа“ (само из пристојности узимамо грантове); „да, ми смо овдје мањина, али мањина ствара историју“; „не, већина је за нас, само још не могу или се не усуђују сви да изађу“; „ако сједиш и не радиш ништа и не скачеш около и не галамиш, онда нам никад неће бити боље“; „ово је формирање истинског грађанског друштва“; „немојте да нас плашите, ми се ничега не плашимо, спремни смо“. И још: „Чудесна атмосфера јединства, младости, доброте и љубави…“
И наравно, онај ко је својевремено читао Шарпа, па се још усуди да стидљиво упозори на могуће последице тако баналног и стереотипног обрађивања од Америке веома удаљених држава и друштава, тај се одмах проглашава за непријатеља. Мора се елиминисати, чак и ако је сасвим неутицајан и слаб. Не смије се пропустити историјски тренутак. Обрукај! Дискредитуј! Ресетуј! Сва средства су дозвољена.
Не знам баш тачно зашто сам све ово забиљежио, слушајући мудрог Никиту Сергејевича. Вјероватно за сваки случај. Јер ето, ни наша власт не ваља. Међутим, да би је смијенили, неко ће морати да напише наш сопствени уџбеник. Преписивање је прилично дегутантно, па понекад и кажњиво.