Милан Ружић

Време хуманости и толеранције

20.07.2016.

Дошло је време када свет просто цвета од толеранције, борбе за људска права и мир. То бар покушавају да нам поруче сви они светски лидери који нам се не скидају са телевизора. Убеђују нас како границе не постоје и како смо сви ми браћа и сестре. Заиста је мој сан да живим у једном таквом свету, али нажалост, ово није свет каквим они желе да га прикажу и доста тога иде у прилог обарању њихове тврдње.

У данашњем свету једино бомбе и смрт не познају границе. А и људи границе померају како ко жели, па онда сваких неколико година искрсне нека држава коју у својој глави не признају ни они који су је „створили“, односно отели од матице. Експлозије одзвањају светским улицама уместо дечјег смеха, реке крви запљускују обале света, а сви и даље говоре како је ово време хуманости и толеранције. Како би овај свет изгледао да није овако „толерантан“? Како услед толике толеранције и општег благостања може да се догоди толико сукоба и онолики број мртвих широм планете?

Сви се хвале тиме како су слободни, а везани су за неку валуту. Шта нам је остало од идеала? Где су? Јесу ли остали код онога ко је највише понудио за одрицање од истих? Љубав је везана за корист, смех за подсмех, доброта за зло и сви се праве да то не виде, а користе се овим свесно.

Срце ми дрхти при помисли на будућност ове планете и нас који на њој живимо. Некако се не назире крај провокацијама и сукобима под параваном демократије и људских права. Између осталог, не разумем како неко може назвати „људским правима“ оно једно или два права данашњег човека? Једино право које данашњи човек има. а да у потпуности зависи од тог човека, јесте право да убије и умре. Ако су то једина људска права, онда би нам без њих било боље.

Немој свете да ти ја причам о томе и да те учим како треба да се живи. Све се више људи рађа и то ме неизмерно радује, али, уколико се настави овако како је почело, то не значи да ће бити више живота, већ више смрти. Због чега сав тај народ страда? Због нечије идеологије? Зашто за ту светску идеологију не страдају они који је у главама носе, а не људи којима се пушка окачи о раме, а не објасни им се због чега иду да се за главу скрате?

Нисам ја свете битан ни теби, нити неком од оних који о нечему одлучују, али нека мој глас, преко ових слова овог јутра прослеђен међу људе, буде почетак, заметак, неког новог доба у ком ће се живети у миру. Ако то није могуће, онда бар, онима који те не разумеју, правим речима реци шта је ово данас и не криј се иза фраза и приче о идеалном свету, а овамо се не зна да ли ћеш сутра ти постојати, а и ми са тобом. И морам да те молим да обичне људе, који ништа друго не чине осим што преживљавају, оставиш да живе у својој муци, а не светској. Ако нећеш да услишиш молбу овог једног обичног човека и донесеш глобални бољитак, онда те молим да бар ову моју земљу поштедиш тих еуфемизама које користиш. Бог је мој народ некако наградио бистрим умом и Срби могу врло лако да одгонетну суштину ствари. Ваљда смо тако и опстали.

Свете, некада бескрајни, а данас скучени, сам ћеш себе упропастити, а у томе ће ти помоћи они које си под свој скут прихватио и уздигао. Плаши ме и то да ће опет, после свог овог полома и крви који се дешавају у свету, бити крив један народ. Не могу да те молим да нас потпуно ослободиш кривице за то, јер се кроз историју показало да је то немогуће или да не желиш, али те молим да бар не будемо кривљи од осталих.