Владимир Димитријевић
Срби и село – да ли је могућ препород?
Е, село наше… Лепота наша, мука наша… Сатрше га душмани у име „светлије будућности“, а ми, бедни и јадни Срби, побегосмо у градове, заточисмо се у дела руку својих
фото: З. Шапоњић
Једна слика са села
У књизи „Српска прича“ познатог шумадијског равногорског команданта Александра Милошевића, коју је приредио историчар Немања Девић, налази се једно његово писмо из емиграције у коју је, чудом Божјим, успео да избегне пред Титовим џелатима. Милошевић се сећа жетве у родном крају и тугује за добом и народом који је нестао. Ево потресних речи његових:
„Баш некако у време жетве и вршаја, али код вас тамо, не овде, седео сам једне вечери позади куће у нашој малој авлији. Било је дивно и тихо вече. Месечина пуна и јасна, а небо звездано. Ваздух без влаге, што је овде реткост, па звезде лебде некако близу и сијају као драго камење. У то се у даљини чуо лет неког путничког авиона. Звук је био равномеран, тих. Баш исти онакав, као када дреш ’пева’ храњен вештом руком и дивним чистим, златоликим класјем… У тренутку, био сам ту са вама. Можда сте и врли баш тада? Жетву и вршај сам много волео. Како онда када сам као мали гледао да узберем оно неколико ретких плодова на оној високој белошљиви усред воћњака (ти се ње, Драгославе, свакако сећаш), као и прве, махом црвљиве црвењаче, па да их, не појевши ниједну, однесем знојним жетеоцима и уживам у радости што сам им донео шљиве, тако и онда када сам и ја жњео, па се једва исправљао од болова у леђима. Или при самом вршају: било да сам се топио од милине радећи као дечак на слами, било да сам једва успевао да бацим снопље на дреш, или се упињао да џакове пуне пшенице, са рескиром да ме збаце преко оног високог прага качаре, изручим у амбар. Увек сам осећао радост. Нарочиту радост и нигде такву. Али ја сам запажао да су и други осећали ту радост. И покојна Мајка, коју су њена мирноћа и покорност просто били осудили да, и код нас и код других, увек ради на плеви. На оној ситној и прашњавој плеви, од које се ни зенице на очима нису виделе. Али је и она била весела, па би се и песма отимала кроз повезачу која је штитила уста од силне прашине. А сирота Мајка је волела да пева, нарочито при жетви. Па и покојни Оцика, при свој његовој неодољивости да све наједном зграби и сврши, осећао је нарочиту радост. Само је то чувао за себе, крио просто и ретко када показивао. А ти се, Драгославе, свакако мораш сећати како ти је било мило да идеш по машину и дреш. Било је то просто као нека свечаност. Сви радосни, па и стока у неком нарочитом расположењу, а машина искићена и цвећем… Од куда та таква силна радост при једном ипак тешком послу? Због успеха, а сваки успех изазива осећање задовољства, а ово радост. А жетва и вршај су успех. Хлеб у кућу. Свој хлеб! После силног рада да се пооре, посеје и одгаји; и страха да невреме не убије, жетва и вршај су и силно душевно смирење, благотворно спокојство. Сећам се, као сада да је, како сутрадан по вршају, док се са гувна уздиже онај пријатан мирис сламе помешан са оним од машинског мазива, влада нека нарочита, свечана тишина, па изгледа као да се све у задовољству одмара… Само је Лека Рашић увек изгледао исти. Шајкаче нахерене, пун прашине и плеве, срозаних чакшира до на кукове (…), лица подбула од неспавања, замора и многе искапљене чаше. И, док му је са доње усне увек висила прилепљена цигарета, цео израз његова лица био је доброћудно пријатељски, а у сенама очију лола. И био је то! Је ли жив? Ако је, поздравите ми га много и реците му да ми је сећање на њега пријатно као ретко шта. (…) Јесу ли и данас жетва и вршај исти овоме из прошлог доба? Или је време донело олакшицу у раду, а однело радост? А човек се ни у чему тако не осећа задовољним, као у тешком послу који значи нарочити успех. Можда сте врли комбајном. Велика олакшица и брзина такође, но све је некако осамљено, тихо, невесело… Комбајни су властодршцима ко зна како велика хвала, само неоснована. Без њих било би их и пре. Вршача је потисла коња и ветрењачу, коса срп, а жетварица косу. Комбајн све. (…) А властодршци и радост, јер човек више не ради за себе… Чују ли се сада песме код чобана и које се песме певају? Нека их нам Цица и Славко испишу. Сећање на црквену славу, Велику Госпојину, свакако вам је исувише свеже. Слави ли је црква и је ли било весеља и ове године…“
Тако се сећао Милошевић, који се, у Другом светском рату, борио за село, али се није изборио: дошли комунисти, па порушили. Сметало пролетаризацији, то јест претварању Срба у урбано робље.
Е, село наше… Лепота наша, мука наша… Сатрше га душмани у име „светлије будућности“, а ми, бедни и јадни Срби, побегосмо у градове, заточисмо се у дела руку својих, па нас нема, нема и нема… Где смо?
Нестали смо.
Наше најбоље било је са села
Село је било основа наше слободе и наше државе.
фото: З. Шапоњић
У књизи „Дани и године“, о том поносу слободних сељака који знају своје, писао је, поводом одбране Србије 1914, србски ратник и дипломата Радоје Јанковић:
„Зар наша мирисна поља и наши кићени брегови да постану тевтонски?/…/ Зар да се сневеселе прела и обетине, да умукну гајде и двојнице и да се у колу никад више ватрено не поскочи? Да нам се снужде уштап и младина, да планинска врела буду без састанка, и да се уместо народне песме зацари притајени ропот?… Зар наши крепки људи да постану излишни у свету и животу? Никад!… Жетелац да се јада у своје руковети; љубав да се изопачи у разблуду, и да погну главе наше богомоље. Нас да гурну странпутицом, да нам уоброче школовање, да живот пуштају да капи тамо где би могао реком тећи?… Несрећници, нису и појмили на шта су подигли руку!… У гробље из сахрањених држава хтели су да унесу младу и свежу Србију; орлу да даду неба кроз решетку!… Народу, који је ускрсао о својој жилавости, о својем круху и својим храпавим песницама!… Идемо кроз Шумадију, кроз освештано огњиште народних слобода. Не водите странца на другу страну. Проведите га зеленом Шумадијом недељом око литургије. Дајте му млека са павлаком, и нека разговара са нашим сељанима. Ништа му не показујте. Лепоте говоре саме. Мирише земља, као мајчино недро. Отавом биркају задовољна стада. Пољима опојно дише нана, и жути се волујско око, а по баштама упорно гледа у сунце верни сунцокрет. Младеж вас стидљиво погледа, а девојке обарају очи. Старци вас смирено поздрављају и прилазе да чују вести са бојишта, а на вратницама оних задругарских шумадијских домова стоји старица чиста као нафора. /…/ Исто као и наши стари, са раздељком у коси и зулуфима спреда, шири се господствена Шумадија, умивена и очешљана. Најлепша и најслободнија земља! Груда, где се зародила снага и слобода!…/…/Видокруг се непрестано мења. Шири се преко благих увала; онда настају косе, брегови, најзад осамљени ћубасти грмови; а у сивој даљини шумовита планина, мистично позађе где живи расни мит, или се сањиво проткива бајка… А насред Шумадије, као крин на уснама, као круна на челу, стоји величанствена црква на Опленцу/…/ Као света страћара бди краљева задужбина над народом који ратује за слободу и за словенство. Бди, теши га и куражи са оне светле висине, по којим је уждио слободу Карађорђе… Још мало па ћемо прећи Колубару. /…/ Настаје делокруг војске и захват далеког топовског звука/…/Аустрија је једном засвагда хтела да уништи независност Србије. Једина земља која се томе одупирала братски и заштитнички била је Русија, иста она Русија којој је владика Стратимировић писао, поводом првог српског устанка у Шумадији: „Да нема народа у поднебљу који би толико волео и ако био расположен према Русији и њеним владарима као Срби!”Са том словенском, радосном надом на души растајемо се са Шумадијом и приближујемо се Ваљеву.”
Таква је била Србија. Жетвари Александра Милошевића потомци су сеоских хероја Радоја Јанковића.
Урнисање урбанизацијом
Може се о уништењу села, као светском процесу, мислити веома начелно, као што то чини Ненад Ћурковић у огледу о урбанизацији и масовном друштву: “До недавно, били смо сељаци. Наша култура била је сељачка. Становништво у градовима малобројно.
Урбана средина се споро развијала.
Са индустриjском револуцијом дошло је до велике промене.
Сељаци су се, из економских разлога, масовно селили у градове. Ова миграција је у потпуности променила изглед градова. Изменила је функцију и динамику урбаног начина живота.
На почетку XX века, ово је још увек био свет сељака. Али прошли век је био и век настанака масовног друштва. Огроман број људи се селио из села у градове и променио изглед света, изменио његову структуру.
Село и град више нису били исти.
Човечанство је у XX век ушло као сељачко, а напустило га као урбано.
Тај процес се најпре одвијао у „развијеним земљама”, а затим су и оне преостале – после Другог светског рата – укључене у тај процес, као „земље у развоју”, а данас као “земље у транзицији”- сада више од половине становника света живи у градовима и од градске привреде.
Половином XX века било их је нешто више од трећине, а очекује се да ће половином XXI века, у градовима, живети две трећине светског становништва.
Главна карактеристика развијеног друштва и савременог светског тржишта је, пре свега, ликвидација сељаштва као класе и сеоског начина живота.
У „развијеном друштву” нема више од три до пет процената сељака који живе од пољопривреде. Пољопривредна производња, у “развијеним земљама”, је толико машинизована, па су сељаци – као масовна производна снага – постали непотребни. Они су класа у распаду. Један број индивидуализованих појединца још увек живи на селу, али више не у некадашњим сеоским заједницама, и ни о чему не одлучују.
Данас се све одлуке доносе у градовима, а технократи су закључили да је пољопривреда продуктивнија што је у њој мање сељака.
Земље с највећом продуктивношћу у пољопривреди су земље са најнижим процентом сељаштва.
Сељаци су, у „развијеном свету” – анахронизам.
У Сједињеним Државама, на универзитетима ради више људи него у пољопривреди.
Двадесети век је период постепене ликвидације сељаштва као класе, али и традиционалне „радничке класе”, коју су у највећој мери образовали људи са села.
У класичном значењу, „радничка класа” више не постоји.
Сада се може говорити само о најамним радницима, који раде за надницу и преживљавају од плате до плате.
Маркс је тврдио да ће капитализам једног дана нестати, тако што ће га ликвидирати “радничка класа”. У Комунистичком манифесту је написао: „Буржоазија ствара, пре свега, сопствене гробаре – раднике”.
Међутим, у стварности, капитализам је постепено ликвидирао радничку класу. А пре тога класу сељака.
Најпре је ликвидирано сељаштво. Оно је у „развијеним земљама” готово нестало.
Што је земља „савременија”, све мање људи ради у пољопривреди, тако да је и сељака све мање.
Сеоско становништво се, силом прилика, грађанизовало. Од сељака су постали индустријски радници. Оно мало што их је остало на селу, на најгори начин “грађанизују” електронски медији. Телевизија и интернет урбанизују њихову свест.
Преостале сеоске заједнице постају део глобалног масовног друштва.
Сељаци, које су околности натерале да постану радници, били су неутемељени у градској култури. Лебдели су у лимбу урбаног начина живота. Да би се укоренили, прихватали су утопистичке идеје и били подложни манипулацијама политичких демагога. Били су основни „ресурс” свих тоталитарних система, а пре свега либерално-демократског (назив је ту само да завара), „хранљива подлога деструктивном популизму.“
фото: З. Шапоњић
Апокалиптичност смрти села
А може се мислити и овако. Смрт села је знак приближавања краја света. Наиме, ако је Нови Завет књига Богом откривена човечанству до краја света и века (јер, трећег завета, о коме су фантазирали јеретици – хилијасти неће бити), онда све његове поруке морају бити разумљиве читаоцима док је света и века. А приче Господње у Јеванђељу везане су, пре свега, за свет ратара (сејач сеје), пастира (потрага за изгубљеном овцом), виноградара (Христос је чокот, а ми лозе), итд. Свет у коме нестаје село је свет који више неће разумети Јеванђеље. То је свет људи роботизованих, укинутих у својој бити, свет туђ Богу и нама.
Ко ће живети у том огавном свету?
Може ли 5 Г мрежа да замени Бога?
Умираћемо, ако ни од чега, а оно од чежње за аутентичним животом, нетрагом несталим животом, ћивотом пуним сјаја.
Да се сећамо
Приповедач и есејиста из Горњег Милановца, Миладин Ћосовић, у својој збирци прича о малим великим људима, истиче:
„Кад човјек из града оде у природу и са врха неке узвисине посматра околину и види свуда посијане куће, одмах му се намеће питање: ко су ти људи што су се настанили у недођији, и јежи се од помисли да и сам живи у таквим условима. Е, па по тим предјелима живе храбри људи, срасли са земљом као дрво коријеном. По дивљим и питомим предјелима Србије посијана су сеоска имања, на њима живе људи окружени свијетом што га чине бројне домаће животиње, воћњаци, повртњаци, њиве и ливаде. Тај свијет је сврха њиховог живљења. Духовно биће тих људи прожето је историјом предака, имају упориште у наслеђу, памћењу и обичајима. Имају и добре просторне оријентире: познају окружење, добар су ослонац другима и други њима. Не воле промјене, оне које им обезвријеђују и разарају вриједносне обрасце, имају и животни циљ – да одржавају и обогаћују имање. За поштовање је колико су отпорни на утицај западњачког стила живота – живи брзо, трчи за новцем и успјехом – скромност и саосјећајност су им незаменљиве врлине. Такви људи села, природни простор Србије чини живим, захваљујући њима Србија дише сеоским животом и природом.“
Има ли кога у овој јадној земљи да види истине које се могу голим оком сагледати? Миладин Ћосовић се залаже за обнову села и повратак људи тамо где све почиње:
„Мој пријатељу, није време да причамо о историји, има пречих ствари данас; Срби одумиру и зато свиме што знају и могу треба да се боре за опстанак. Села остају пуста, градови брекћу од пренасељености. Шумадија је прошарана напуштеним имањима. Дивна Шумадија, Богом дана за живот, а, ето, овом народу не ваља ни – таква… Власт, шта ради власт? Брине само о градовима, село јој – пасторче. А ја кажем – нема Србији и Србима спаса док не оживе села. Стотине хиљада сељака изгнано је са Косова, из Хрватске и Босне, станиште им је држава нашла у градовима. Зашто држава није откупљивала напуштена имања и дала их изгнаницима да на њима живе, раде оно што знају? У градовима тумарају као сиротиња, многи живе на социјали. Властодршци демагогишу о одумирању Срба, а ништа не чине да се бела куга спречи. Ништа не чини ни Црква. Јерарси граде луксузне дворове, возе се луксузним колима, гложе се, граде нове и обнављају старе храмове. За кога их граде, ко ће у њих улазити? Сваком владици рад би најприје требало ценити према томе колико је у њиховим епархијама порастао број новорођенчади. Владике треба да раде с народом, као први у епархији да буду слуге свима. А имали су од кога и да науче – патријарх Павле је учио народ побожности, смерним живљењем подстицао га да наук свесрдно прима. /…/ Зашто сваки свештеник послије литургије не би верницима могао говорити о светости рађања, светости материнства, апеловати на Српкиње да рађају децу? То што је најважније, да јерарси уместо изградњи и обнављања храмова, формирају у својим епархијама фондове за материјално стимулисање породица да се умножавају. Где мајке рађају треба да владају топлина, сигурност, радост, а после крштења детета да из српских домова сјаји религиозна светлост. Свештеници да после венчања и богослужења саветују брачне парове да чувају брак, да жене, како је говорио апостол Павле, буду,, покорне мужевима, као што је Црква покорна Христу, да мужеви љубе своје жене као своја телеса, јер који љуби жену, самога себе љуби“.
Тако Миладин Ћосовић.
Старац Пајсије Светогорац је говорио да је уништење породица кључни успех ђавола у данашњем свету. Јер, ако не буде породице, неће бити ни свештенства, ни монаштва, ни државе, ни сељака, ни грађана, никога и ничега. Православно схватање брака подразумева да муж треба да воли жену као Христос Цркву, распињући се за њу, а да жена треба да га поштује као Црква Христа, и да смерно носи крст мајчинства.
Колико је то могуће у урбаној средини у којој ентропија надвладава склад и поредак Богом дат космосу и природи?
Има ли наде?
Покојни отац Сава из манастира Вазнесење под Овчаром јасно је рекао шта нам се и зашто десило: „Навикло се сад да се живи без обавезе. Да се ради како му драго. А некад је то све пажљиво рађено. Кад су косачи косили ливаде, косили су тако да не остане ништа иза њих. Кад су жели пшеницу рукама, жели су да ништа не остане, да се не врља, но да се чува. Да се чува хлеб. Радан је био народ некада. Ни једна шљива није остала непокупљена. А сад народ неће да ради. Изгледа му да може да живи а да не ради.
Е, то се тако мислило. А шта ћемо сад? Фирме не раде, фабрике не раде, шта ћемо сад? Где ћеш сад? Многи хоће да живе, а да не запну. Нема леба без будака, без мотике. То је паметан народ казао. Сад је дошло то време да немаш где да радиш. У село да се враћаш не можеш сам. Неће нико да иде са тобом. Ни деца која су навикла на улицу, на град, и која су раслабљена, не могу она сада да чисте шталу и сличне послове да раде. И тако ми не можемо да изађемо из тешке ситуације. А чека нас још тежа ситуација.
Човек може да опстане само ако се Богу моли. И ако добро трпи. И ако добро штеди, ако чува све. Пре је народ веома водио рачуна о одећи и чувао. Зато што то није било лако имати. Прало се и израђивало уз велики напор. Сваки део одеће је био ручни рад. И постељина и покућство. По целу ноћ женска чељад су везла, прела, ткала, крпила уз светлост зидних лампи. Везле су, шиле и надметале и у лепоти и у вештини. Лепо су кувале, све су лепо радиле. Мајка је морала добро да научи кћер женским пословима да не би будућа свекрва рекла:
„Потиче из лоше куће у којој ништа не научи.” Свака је знала да музе, сири, вари, да чисти шталу. Било је велико богатство, имало је и резерве.
А данас? Где је данас резерва? Данас су плате мале. То потрошимо, па немамо могућност да штедимо. Људи више немају ни где да раде. Наш народ је много погрешио што је слушао безбожнике. Не знаш ни ко је ни шта је, а ти идеш за њим и сматраш га ваљаним човеком. Јеси ли шашав? Не поштујеш оца и мајку, а да поштујеш мене.
Некада је свукуде владао ред, био је народ опрезан и ваљан. А сада је без вере и побожности. Али врати ти то сад.
Ето докле се дошло недисциплином. Човек мора да има обавезу. Мораш да будеш прави радник, и да поштујеш хијерархију. Каже један: „Ја никад не устајем пре осам.”
Е, спавај сад! Сад више не мораш да устајеш. Немаш где да радиш, нити да одеш у фабрику. Све се упропастило. Све је у хаосу и нереду. Безбожје и непослушност, су све то изазвали. Ето последица.
Свет не поштује правила, ред.
Отуда и оволики хаос. Погледај само болести. Страшне болести које свет не виде још. Откуда то? Све се пореметило. А све је некад био диван поредак. Све чисто, корисно створено. Људи безбожни и без вере, све су испрљали.“
Ко се испрља, мора да се чисти. А једино очишћење је покајање пред Богом за грехе и узимање на себе крста Христовог, којим дође радост целом свету. Ако буде века, биће и лека; ако нам Бог прими покајање, обновићемо се, и село и град. Али, како рече отац Сава, мора да се запне.
Господе, благослови!
Опрема: Стање ствари
