Милан Ружић

Владико пресветли…

22.01.2017.

Не можеш, кукавни владико, Ти ни у вечном животу имати мира. Видиш ли да сад траже да престану изучавати Твоја дела која, с обзиром на њихову дубину, још увек нико и није почео честито изучавати. Мало им је било, владико, што су Те седам пута сахрањивали, што су Ти кућу вечну уништили и сместили Те у ону скаламерију на Ловћену. Када су Твоју капелу смакли, скинули су и себи главу, па им свима опрости што овако причају. Кад већ главу немају, онда не могу ни мислити, па немој ништа друго од њих ни очекивати. Не мрзе они Тебе, владико, што заиста мисле да си Ти „геноцидни песник“, већ због тога што их „Горски вијенац“ подсећа да нису то што мисле да су, већ да су оно што су били, ма како се они сада називали.

Теби се обраћам, јер ми је стало да Ти разумеш. Мени је Тебе жао што Те прогањају у вечном животу, тако да ће и прогањање трајати вечно. Не би Те они ни дирали да се не плаше Тебе и мртвог. Чуди ме, владико пресветли, да нису измислили неког свог Његоша, или да Тебе нису присвојили. Али, не да им Твоје дело. Ти си се нама завештао својим делом, а већег завештања и веће части од те нема!

Говорили су и како они не могу никада мирно спавати док се на овим просторима изучава „Горски вијенац“, а да су га бар прочитали… Овако, они верују у оно што су чули о том делу, а никоме не пада на памет да га отвори. И ко га је од њих отварао, сигурно је остао на половини, а то је још горе него да га није ни отварао.

Нисам сигуран, владико распевани, чиме ће Те још прогласити и почастити, али сам сигуран да нећеш добро проћи. Сви Те се одричу и пребацују Те другима. Ни код кога ниси пристао, и то само због тога што Те нису довољно проучавали, а највећа иронија јесте управо у томе што људи који Те нису ни проучавали, кажу како немају мира док се Твоје дело проучава.

Како год да према Теби поступе, убити Те не могу поново. Чува Те народ који си задужио, а памте Те и они који се још нису ни родили. Певали су о Теби многи и молили Ти се, а мрзели су Те они који вечито певају о мржњи и рату. Ти си, владико небописни, једини који нас као народ може ујединити и као таквог Те се сви они највише и плаше. А не знају кукавци да ако нас Ти ујединиш, ујединићеш нас у љубави, а не у ратном маршу.

„О покојнику све најбоље“ за Тебе не важи, што само доказује да још увек ниси ни умро, већ си се само преселио у вечност и то их изједа. Да си жив, лако би Те убили. Да ниси писао, лако би Те заборавили. Да се ниси ни рађао, они би то славили. Овако, не знају шта би с Тобом.

Молимо те, владико искроносни, не узми им за зло, већ им одбиј на глупост. Ако то ниси кадар учинити, онда им опрости. Схватиће једног дана кад почну да читају.

Кад Те већ нико не признаје, а сви одбацују, Ти ипак остани српски, јер ничији друго ни не можеш бити.

Имаш Твоје Србе који Твоју слику сматрају иконом, а да Те где виде, затражили би од Тебе благослов, пољубили Ти руку и загрлили Те. Тада би ови који Те одбацују, сигуран сам, могли само да осете завист, па би их нешто из душе натерало да и они то исто ураде, али не би могли док не нађу главу коју су сами себи скинули.