Милан Ружић

Владике ми је Рада само жао!

06.12.2015.

На кантарима ових дана мере да ли је улазак Црне Горе у НАТО историјски дан за Монтенегрине како се данас желе називати. Ништа против Црне Горе немам, а ни против Монтенегра, јер ме то напросто не интересује. Оно што мене брине јесте владика Раде, сињи кукавац који обитава на Ловћену у сада већ туђој земљи, у туђој гробници, под туђим небом. Плашим се што ће земља са његовим костима у НАТО ући. Шта ћемо са Радом? Где ћемо га? Знам да му у оном драгстору на Ловћену није пријатно јер то није она његова вечна кућа коју је за живота пожелео. Ни његове кости више нису његове и са њим у земљу утиснуте, већ су разбацане по свету, а горе лежи ко зна који део њега. „На Ловћену спава/Најмудрија српска глава“ како то народ пева? Ако спава к’о што спава, што га својим проказивањем и терањем будите? Што га мртвог мрцварите, из читанки избацујете и опет кости разбацујете? Тако се сви ми брукамо пред Његошем, пред народом, пред Богом, а добро нам је владика рекао да је: „Свак рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.“

Шта то уради мучени владика икоме осим што свима добро доне? Је ли он заслужио да се и Срби и Црногорци тако односе према њему? Да је Његош рођен било где друго, он би био највеће достигнуће те државе и најслављенији филозоф, песник и мудрац. Али, Његош не би био Његош да није рођен ту где јесте. Он не би био најмудрија српска глава да се из муке не роди и у муци не прослави. Што сад опет да проживљавамо муку кад је он о њој писао и излаз нам из ње дао? Погледајте у књиге сви ви наши, ваши, њихови и остали који владику оспоравате и продајете. Држите се „Луче микрокозме“ као да сте ви деца, а она вам мајка. Држите се и сазнаћете откуд сва ова мука. Не знам како већ сад никоме није јасно. Где су очи народу? Није битно којем народу. И ми и ви, ако се већ тако морамо делити, смо његови – Његошеви. Лепо он каза: „Будале су с очима слепе које виде, а залуду виде.“

Даће Бог драги да време оних бруталних ратова и устанака прође, па да се са својим, нећу рећи противницима, већ неистомишљеницима гањамо на пољу знања. Мудрост не застарева драги инквизитори Његоша. Мудрост траје и трајаће. Била је ту пре нас, ту је сад, а биће и после нас. У то немојте сумњати. И што нас више мимоилази и у будућност Његош иде, то ће његове речи постајати јаче и мудрије, а никога данашњег тада неће бити ту. Деца и унуци ће испаштати зарад наше садашње глупости и неписмености. Мучиће исте муке и грцаће у истим боловима као и пре двеста година, а излаз из тог пакла ће им стајати на полици са књигама које ће само служити да на њих падне прашина.

Ничега ми више у овом полуделом свету није жао но нашега владике Рада који гледа са небеса и плаче над својим породом што је све продао, раскућио и затро због неке привремене користи. Одрицати се Његоша је исто што и одрећи се свега нашег. Ко њега прокаже, том ништа више није преостало.

НАТО је, по некима, врло примамљив, али сетите се да „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи.“ Или како још рече владика: „Самообмана је убитачна и за људе и за народе.“
НАТО, ЕУ, Г20, све су то само испразни и пролазни акроними и све ће њих надживети Његош. Чувајмо га. Ако га се ми одрекнемо, неко други ће једва дочекати да га украде. Немојмо га поново укидати и мртвог још једном убијати. Доста му је што сињи кукавац обитава на Ловћену у сада већ туђој земљи, у туђој гробници, под туђим небом. А најгоре од свега је то што би он нама и хиљаду наших протеривања и поновних убијања њега, опростио а да не трепне.