Зоран Шапоњић

Васкрс у Љубожди

14.04.2017.

У Љубожди крај Истока, у Метохији, као море таласа се пшеница. Албанци орали и сејали је, Албанци ће жњети и млети, само су њиве српске. И куће у Љубожди, у пристранку под брдом Градина су српске, само што се од њих ни трага више не зна. Живе у причи и сећању Срба расутих и растерани по свету, и у по којем зидићу који Албанци још нису срушили и разнели камен да зидају своје куће и своју будућност.

У Љубожду крај Истока, под Проклетајама, пре две недеље вратило се десетак Срба, стараца углавном. Дочекали их комшије Албанци, три дана по повратку приредили им дочек, рекли Србима старцима да су четници, да нису добродошли и да могу да се врате одакле су дошли.

Пусти Срби, јуче су ми у пристранку под Градином, док смо гледали албанско жито на српским њивама а топло метохијско сунце пржило и пригревало, причали да се нису надали таквом дочеку. Мислили, пустиће их комшије бар да дођу и умру, ако не могу да живе на својој земљи, у својим двориштима и у својим срушеним, попаљеним и минираним кућама.

Путем испод српских кућа у Љубожди патролирају војници КФОР-а и полицајци ЕУЕЛКС-а, шепуре се у својим џиповима, 18 година гледају како Албанци ору и сеју и жању по српским њивама. Гледају а не виде, не тиче их се.

Срби старци седе под расцветалом трешњом у дворишту Ристића, гледају своје њиве под албанском пшеницом и – боли их душа. Отишли би, кад већ не не могу да поору и пожању, да барем помилују бусен те своје земље, да само још једном загазе преко својих њива, али, не смеју.

Таква времена дошла. Ни божјих ни људских закона. На српској парцели од 30 ари Албанац направио своју кућу и у њој живи са својом породицом. У шталу Симића Албанац затворио своје краве, храни их и поји, музе, млеком храни своју породицу. Из штале ђубре избацује на пут који води ка српским кућама.

Срби старци скупили се под расцветалом трешњом. Пусти Срби, кажу, нису се надали добродошлици Албанаца, али, додају, нису се надали ни толикој мржњи. Мислили, доста је да Албанци 18 година ору и жању њихове њиве, да ће их пустити да барем деветнаесту годину Срби поору и пожању. Пусти Срби.

Разболео сам се јуче у Љубожди.

Помислио како би мени било да неко дође да пооре и посеје ону моју њиву на Равни, па да после још дође и да је пожање, а ја да гледам зло…
Да ли бих то могао издржати и преживети а да ми живо срце не препукне од туге…

А, како је оним несрећницима, Србима што су се вратили и скупили под расцветалом трешњом у Љубожди, у свом дворишту, па гледају како Албанци ору и сеју њихове њиве, њихове и по људским и по божјим законима, знају они и зна Бог са небеса, нико други.

Васкрс у Љубожди под Проклетијама. Први после 18 година изгнанства који Срби из Љубожде чекају на својој земљи. Под расцветалом трешњом чије плодове неће јести унуци стараца који су се вратили.

Далеко је Љубожда. Чемер се види тек кад се приђе близу. Кад замирише земља и заталаса пшеница.

А и овако, кога брига што Албанци сеју пшеницу на српским њивама! Да је супротно, пола би Београда и сав Брисел били на ногама. Сви би устали да бране право и правду, европски комесари не би спавали, београдске НВО правиле би протесте на Теразијама.

А кад је овако, кад Албанци ору српске њиве то је у реду. То је по правди, овој новој европској, лицемерној и поквареној која за једне важи, за друге не важи.

Хоће ли се после и овог текста јавити Бeoград, београдске НВО и бриселски комесари? Да питају ко оре и ко сеје српскe њивe у Љубожди? Неће, гарантујем. Биће ово само још једна српска лаж у низу српских лажи.

Доћи ће они и у моју кућу да ме уче како да фарбам васкршња јаја, како да славим Васкрс и Божић, како да славим крсну славу, да ме науче да живим по европским стандардима. А Љубожда? Што не оду тамо да примене европске стандарде? Што не врате Србима из Љубожде, из Истока, њиве и куће и њихове животе?

Европски покварењаци.