Милан Ружић

Вама који одлазите…

07.09.2017.

Одавно покушавам да скујем некакве речи којима бих се обратио онима који одлазе из Србије, али ми се није дало. И овај покушај можда никоме неће ништа значити, али хоће нама који у Србији остајемо – својевољно!

Вама који одлазите постаје небитно где идете, јер вам је Србија земља у којој се рађа да би се у некој другој живело. Ово је постала једина држава на свету у коју се долази да би се из ње отишло! Откад су вести пуне статистике о празној земљи, свима су тога постале пуне уши, па сад већ сви то схватају као једну чињеницу против које се не може борити. И не може док је таквих који неће да се боре. Схватам све оне који су отишли и желим им све најбоље, али ја не могу. Није да немам где, јер сви имају где и код кога да оду! Могу да одем данас, али нећу због јуче и не да ми се због сутра!

Није ово време када ће се живот губити, па родитељи своју децу спремају ван земље, него је време када треба идеја и рада против ових што истерују! Како те, одлазећи Србине, инат не потера да останком унесрећиш оне који те истерују из твоје земље, са твог огњишта, из рођене куће, из родитељског загрљаја и са твог парчета земље? Зашто љутњу према прогонитељима испољаваш тако што чиниш оно што они и желе?

Знам да је тешко када те у твојој земљи подучавају неуки, наређују ти непослушни, понижавају те они најнижи, поробљавају те робови, уцењују те уцењени, обраћају ти се неписмени, слепи покушавају да ти отворе очи, глуви те терају да их слушаш, а они који су на часовима у школи остајали неми, сада теби највише причају шта и како! Тешко је свима због тога што полуписмени људи описмењавају народ! Тешко је када ти се сви избори изгубе, па ти је једини да одеш. Када је то Србин, па нека је и савремен, остао без ината и жеље за борбом? Многи одлазак правдају тиме што говоре да не желе цео живот да се боре и потпуно их схватам.

Зар вам није криво да цео свој живот мењате због оних који су најзаменљивија и најпокваренија роба? Не дозволите да вас протерују они који вам нису ни до колена! Сетите се коме остављате сву своју прошлост, своје очеве, мајке, претке, кућу… Сетите се ко вас је истерао из рођене куће! Сетите се да постоји земља на коју имате пуно право и која вас је родила и одгајила! Присетите се свега што знате и то употребите против ових који не знају ништа! Опсетите се колико нам је земља понижена, па помогните да се она уздигне! Не дозволимо да Србија буде логор сопственом народу! Не дајмо да нас свет гледа као вечите избеглице, а имамо своју земљу! Дајте да истерујемо оне који терају остале!

Мени је стало до моје земље, па нећу да одем! Стало ми је до тога да овима који су тренутни победници покажем да су изгубљени и поражени! Хоћу да моја деца сутра живе онде одакле их нико неће протеривати, проверавати и глобити! Нећу да женим Немице, Швеђанке, Францускиње и Аустралијанке које ће ми узимати новац да бих једног дана добио папир да сам Немац, Швеђанин, Француз или Аустралијанац, којег ће и даље гледати као некога ко ту не припада – као Србина!

У Србији је теже него икад, али ако сад сви одемо, нестаће нас! Ви, драга моја браћо и сестре, идите с Богом и надам се да ћете тамо негде наћи оно што тражите! Жао ми је само што ћете у дубокој старости схватити да вам је жао и да вам целог живота Србија недостаје, а тада више неће бити времена да се све то исправи, а како је кренуло, неће бити ни Србије.

Запалите тада, негде у свету, свећу за вашу земљу и поставите на њене бивше границе таблу да је ту некада била Србија, земља коју су победили губитници, а борбу за њу напустили победници…