Милош Ковић: Узроци неуспеха
Узроци неуспеха
Милош Ковић (Извор: Искра)
Прошлo je више од годину дана од почетка студентских и грађанских протеста у Србији. Александар Вучић и његови сарадници, трговином државном територијом и гажењем устава, одавно су увели земљу у најдубљу моралну и политичку кризу. За разлику од Срба на Косову и Метохији, већина грађана централне Србије то не осећа, јер распарчавање наше земље спроводи се постепено и смишљено, корак по корак. Криза је сада, због дугог трајања унутрашњих сукоба, само постала лако видљива. Њене главне актере и унутрашња кретања настојао сам да уочим и истакнем у текстовима Култура увреда, Одредити приоритете и Плодови побуне. Шта се данас догађа и докле смо у међувремену стигли?
Већ дуго и предуго указујем на погубну политику актуелног режима. Са друге стране, много пута сам писао о интелектуалној десуверенизацији и пропадању српског универзитета. После свега, када човек гледа последице процеса на које је одавно упозоравао, он мора да се запита: чему више било какво писање? Зар нисам и о режиму, и о српској дневној политици, и о српском универзитету, већ рекао све што је требало рећи?
Мора се понављати. Треба и даље звонити на узбуну. Јер, још није готово. Напротив, ми смо усред процеса започетог 1914. године – распарчавања српског културног, политичког, етничког простора и његовог последичног, геноцидног уништења. Године 1941. и 1991. биле су само успутне станице.
То је перспектива из које се мора посматрати све што се догађа у нашем јавном и политичком животу. Србија и српски народ у региону – у Републици Српској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Хрватској, Северној Македонији – и данас се налазе у егзистенцијалној опасности.
Данашњи поход НАТО држава на Русију започет је 1991, у ратовима против Срба. Ми, међутим, више нисмо једини европски народ који је биолошки угрожен; сви смо на ивици Армагедона. Вође Европске уније јавно, са самоубилачаким жаром, зазивају рат са Русијом. Она се спрема за одбрану. САД, под Трамповом администрацијом, покушавају да избегну општи сукоб, али, ако рат почне, оне ће тешко моћи да напусте своје НАТО савезнике. Мало ко верује да ће се, уколико дође до рата, велике силе одрећи употребе нуклеарног оружја. То што је у западноевропским земљама русофобија јача од нагона за самоодржањем није, на жалост, само њихова невоља. Ако до рата дође, свима нам прети општа пропаст.
Србија је опкољена земљама које према њој не воде пријатељску политику. Међу њима има и оних које свој идентитет граде на отвореној србофобији, па чак и на слављењу или негирању геноцида који су ту над Србима почињени у два светска рата. На њиховим територијама српско становништво се данас систематски маргинализује, застрашује и асимилује. Скоро све суседне земље су чланице НАТО пакта, што посебно усложњава наш положај. Неке од ових држава не би се устезале да искористе општи сукоб како би поново јуришале на Србе. Хрватска, која је осовина свих антисрпских коалиција, убрзано се наоружава. НАТО трупе Србија, уосталом, има на својој територији, на Косову и Метохији. Ту се Срби и данас суочавају са етнички мотивисаним прогоном, са баш онаквим геноцидом како су га УН дефинисале 1948. године (овде). НАТО трупе се налазе и на тлу Републике Српске. Њој, укидањем било какве законитости и процедура, покушавају да одузму најважнија законска овлашћења и да је претворе у празну љуштуру.
У таквим условима, ми имамо острашћене унутрашње сукобе и манихејску, непомирљиву поделу унутар саме Србије. То дуже од годину дана везује руке државе и њених институција. Режим је већ Бриселским споразумом из 2013. морално и политички делегитимизован. То што су ти људи и данас на власти, уместо да одговарају због кршења устава и угрожавања територијалног интегритета земље, открива дубину кризе у којој се Србија налази. Од тада, они су небројено пута непријатељу нудили „разграничење“ на Косову и Метохији, потписали Вашингтонски споразум, усмено прихватили Немачко-француски ултиматум и Охридски анекс, којима су се и формално одрекли српске Свете земље. Укинули су готово све српске институције и угасили сваки отпор Срба на северу Косова. То непријатељу шаље поруку о слабости Србије и излаже је опасности од даљег распарчавања.
Александар Вучић и његови сарадници не тргује само Косовом, него чак и сећањем Срба на геноцид у НДХ. Они воде вишегодишњу кампању умањивања броја српских (не и јеврејских и ромских) жртава Јасеновца и упорно одбијају да у Народној скупштини изгласају резолуцију о овом геноциду. Знамо да смо у опасности, да би у овом тренутку требало избегавати сукобе са Хрватском и њеним заштитницима на Западу, али постоје ствари којима се не тргује. Косово и Јасеновац заиста су две најскупље српске речи.
Најплоднију земљу у Србији режим распродаје страним рударским компанијама. Основно и средње школство темељно су упропашћени. Власт је 2024. отворено запретила распродајом и приватизацијом српског високог школства. Те претње итекако су допринеле побуни студената и професора на српским универзитетима.
Побуна је, дакле, потпуно оправдана. Али, због чега је избила? Масовна погибија на железничкој станици у Новом Саду представља ужасну трагедију, због које одговорни морају да буду приведени правди. Тобоже опозициони медији, у британском власништву, наметнули су, међутим, одметнутим студентима и грађанима свој дискурс, своје захтеве, своје људе. На тим телевизијама и у тим новинама главну реч воде присталице независности не само Косова, него и Војводине. Међу њима има правих србофоба; русофобија и блаћење Српске православне цркве део су њихове уређивачке политике. Чак и тобожњи националисти на које су се студенти ослонили, препоручени су им на тим медијима. Неки су међу студенте стигли право из политичког подземља. Има немало и оних који су до јуче били у овој или оној врсти сарадње са режимом, па сада улагивањем студентима и нападима на оне који мисле другачије, покушавају да оперу биографије и остваре амбиције.
Од почетка сам упозоравао на то да се у студентским захтевима Косово, као симбол егзистенцијалне и моралне опасности којој смо сви изложени, не помиње или се ставља на (прет)последње место, да протесте усмеравају и вође намећу страни медији, да се оправдано незадовољство студената и грађана усмерава у „пожељним“ правцима, да се мора размислити о томе да ли борба против корупције и „борба за праведније друштво“, могу да буду важнији од борбе за голи физички опстанак. Упозоравао сам и на то да ће, уколико се то не промени, патриоти међу студентима и грађанима остати само пешадија, док ће њихове тробојке бити тек израз политичког фолклора. Још у јануару 2025, потписао сам позив повеће групе професора и научних радника на дијалог о овим темама, под насловом Српски пут.
На ова упозорења одговарано је са правим револуционарним гневом и фанатизмом који не трпи неслагања. Политички полусвет, који је у студентима видео средство за остваривање својих амбиција, посебно се потрудио да денунцира сваког у коме је видео претњу и конкуренцију.
Када се то зна, онда не би требало да буде било каквог чуђења због тога што се овај покрет данас гаси и посустаје. И блокаде факултета су се, изгледа, окончале. Већ дуго нема масовних политичких окупљања. Између самих студената, између студената и политичких партија, између кандидата за тзв. Студентску листу, завладала су трвења и свађе. Последњих дана британски медији у Србији као да се окрећу против Студентске листе. Време ће показати да ли то чине по налогу страних власника, или су вође опозиције које у овим медијима и даље имају своје акције одлучиле да спрече студенте да им узму гласаче. Ако се овако настави, ако им Вучић испуни захтеве и закаже ванредне изборе, под својим условима, Студентска листа биће само још једна опозициона групација у Народној скупштини.
Тако би могло да се испостави да овај покрет није „пумпао“, него „испумпао“ огромну енергију и оправдан гнев грађана. Иста ствар, због истих људи, догодила се са покретом „Србија против насиља“, који је 2023. послужио за одвраћање пажње Београда са истовременог, одлучујућег слома Србије на северу Косова. Баш као што су и студентска „липањска гибања“ 1968. одвратила пажњу Срба са онога што се тада догађало на Косову и у Хрватској.
Српско школство, које је и пре блокада било на коленима биће, по свој прилици, главна жртва неуспеха овог покрета. Младе, наравно, треба подстицати да се боре за своју земљу и своју будућност. Али, чак ни у самим српским школама, ни на универзитету, не постоји основна свест о томе да не постоје разлози због којих треба уништавати осетљиве системе школа и универзитета, од којих дословно зависи наша будућност. Наставници и професори изгубили су последње остатке ауторитета. У елитним београдским гимназијама они се боре да поврате било какво поштовање ђака, подлеглих ласкањима да су паметнији и честитији од својих професора. Свемоћни, бахати родитељи „пумпали су“ и блокирали не само средње, него и основне школе. Чак и међу основцима завладала је некаква протополитичка искључивост и логика гомиле. Брзоплетошћу и политичком острашћеношћу осрамотили су се, на жалост, и многи наставници и професори. Све што је по школама и универзитетима успело да остане на ногама, биће дотучено осветом режима. Данашњи хаос у Петој београдској гимназији и нова правила финансирања универзитета, која се уводе од 1. јануара 2026, сведоче о томе.
Одговорност за овај неуспех не сносе студенти који, без икаквог политичког искуства, нису успели да се одбране од булументи НАТО медија, НАТО професора, НАТО националиста и НАТО левичара. Они су их, удружени, спречили да поставе права питања и учинили их потпуно безопасним. Заразили су их духом секташтва и бескрајних међусобних сукоба. Политички вампири попили су крв студената. Као и 1968, они ће најамбициозније кооптирати у своје редове, док ће већину одгурнути на политичку маргину.
Студентски перформанси, пешачења и вожње бициклима до Брисела и Стразбура, оставили су НАТО државе, од који су очекивали подршку, потпуно равнодушним. Александар Вучић је и Бриселу и Стразбуру дао оно што су од нас тражили. Није им само испоручио Косово и Метохију. Показао је спремност да се обрачуна и са Милорадом Додиком. Што је најважније, он сада ради на потискивању Русије из српског енергетског сектора. Ако нас, после свега, уведе и у сукоб са Москвом, биће то слом сваке српске националне политике.
Глобалне промене – јачање Русије и Кине, слабљење Запада, раскол између ЕУ и САД – све то иде у нашу корист. Време ради за нас. Србија, међутим, убрзано тоне у вртлозима дневне политике, прорачунате издаје, заслепљеног користољубља и револуционарног фанатизма.
