Милан Ружић

Увреда за нашег нобеловца

12.11.2021.

Није први пут да поједини људи, повлашћени у овом народу без доброг разлога, са својих позиција пљују по сопственом народу, али требало би да нас забрине то што је такав поступак, крајње аутошовинистички чак и када има страног извођача радова као у овом случају, од ексцеса прерастао у стандард да би се у наше време усталио као нешто пожељно. Иако за ово постоји много примера, овај о ком ћу писати оставља неке од нас у болној неверици.

Наиме, реч је о емисији направљеној и емитованој на националном сервису у част обележавања шест деценија од дана када је Иво Андрић постао 55. лауреат Нобелове награде за књижевност. Неко се дрзнуо да на велики јубилеј међу говорнике у емисији убаци и Михаела Мартенса, осведоченог скандал-мајстора и човека који се у више наврата трудио да Андрића не само понизи, већ и да га представи као Хрвата, што је, срећом, Андрић за живота порекао чак и формално изјашњавајући се као Србин и у појединим документима.

Подсетимо, а тиме се детаљно бавила Слађана Илић, да је Мартенс у својој књизи о Андрићу нашег нобеловца цинично називао „друг Иво“ (тако је чак назвао и цело поглавље), па је заједљиво умео и да се запита шта су Југословени радили „док је њихов класик писао“. У истој књизи, овај радо виђен гост и новинар ког смо прекрстили у књижевног критичара, а критичар је таман колико и Андрић Хрват – ту се само затекао, писао је како су до краја рата у Јасеновцу убијене „десетине хиљада људи“ и како је Меша Селимовић, на овоме упорно инсистира, „босански писац“ никада ни о њему ни Андрићу не говорећи као о представницима српске књижевности, иако за Гетеа увек каже да је писао на немачком језику, па га сматра немачким писцем. Како би још више истакао своје незнање, мада је пре у питању ревизионистичка тенденција, или обоје, Мартенс у књизи не спомиње утицај Вука и Његоша на Андрићев рад, иако се дрзнуо да своју књигу назове „свеобухватном биографијом“.

Присетивши се овога, и добро знајући да Мартенс није необавештен и да је три године провео у Београду (очигледно у погрешном друштву), неко га ипак зове да говори о Андрићу на РТС-у. Није овде у питању никакав превид, необавештеност и томе слично, јер емисију праве новинари и уредници који седе у канцеларијама, а не локални пијанци који седе на гајбама пред продавницом. Постоји у Србији и у свету много познавалаца Андрићевог дела да бисмо дозволили да о годишњици о њему говори један ревизиониста, нагађач и пропагатор. Дати Мартенсу предност над толиким књижевним критичарима, историчарима књижевности, писцима, новинарима, па чак и Андрићевим познаницима, и на неки начин везати његово гостовање са књигом чији је аутор, а не поменути Андрићеву задужбину, музеј или Андрићград као једини град на свету подигнут у име неког нобеловца, велика је срамота.

Мартенсов „рад“ и уважавање истог од стране појединих људи у овој држави увреда су за нашег нобеловца и за српски народ. Не морате звати Мартенса да погани јубилеј, јер довољно смо га и сами опоганили одсуством неког већег догађаја поводом годишњице.

Све смо то учинили Андрићу – стубу наше књижевности, уметности, културе, националног идентитета и огромном имену светске књижевности. Ако ово неко чини једном таквом, чему да се нада неко мање вредан (као да ми имамо много вреднијих од Андрића)?

Ово није никакав удар на РТС, већ на наше аутошовинистичке, тачније југоносталгичне рефлексе. Југославија је мртва, Андрић није – помирите се с тим! Појава Мартенса на РТС-у довела је до тога да ми, кроз претплату, плаћамо да нам неко понижава оно највредније што имамо.