Баждарење полиграфа
УДРИ ПО КУСТИ –
„ЗА СВЕ ПАРЕ“
-
Како је душевна бол Емира Кустурице постала душевна радост сиротана из Сремчице
-
Има ли сличности између „Крмећака“ и „Е-новина“
Радоје Андрић
Три године било је потребно Емиру Кустурици да пред српским судом докаже да није убица, обавештајац и криминалац, каквим су га прогласили у „Е-новинама“ Петра Луковића, односно ни за три године речени Луковић није успео да пред судом докаже како је Емир Кустурица све то што је о њему написао и објавио.
Где је ту проблем?
У слободи штампе? Независном судству? Или је проблем у Емиру Кустурици којег, свако мало, јавно напада, прозива, клевеће, брука и срамоти коме год се прохте и ко год у Емировој величини види шансу да и сам мало порасте, тако што ће нешто од њега окрњити?… Како год – али суд је тек након три године осудио лаж, а до тада – она је била на слободи, „у име слободе штампе“!
Уз овако ефикасне судове може се догодити и следеће: да т(е) новине прогласе мртвим иако си жив, по принципу њихове слободе штампе, онда ти три године доказујеш да си жив, па ти се деси пех да умреш од среће на дан када добијеш коначну пресуду да си жив…
Шта те брига што си умро?!
Имаш пресуду да си жив!
Исто тако – речене новине имају пресуду да су на својим страницама објавили лажи о Емиру Кустурици, али то се њих не дотиче таман онолико колико се ни они не дотичу новчаника из којег ће те лажи бити плаћене, што њима, што Кустурици, односно сиротанима из Дома за децу и омладину у Сремчици. Кустина „душевна бол“ из пресуде – за ту децу свакако је „душевна радост“, јасно је и зашто, али није баш најјасније зашто је суду требало три године да на слободи држи лажи, а Кустурицу под јавном хипотеком?! Молим – ако сте презаузети, онда формирајте посебно одељење које ће се бавити „душевним болом“ и „душевном радошћу“, јер нија Куста једини о коме се данас може писати шта год се замисли или наручи у име слободе штампе!
У име правде и закона, убрзајте такве процесе и извуците се из „зоне крмећака“ за коју имам и семантичко порекло: тако се звала једна кафана у Ужицу („Крмећак“), а коју нико готово и да није знао правим именом („Плажа“). Е, тамо су се уживо доказивали оркестри свирајући „крмећаке“ – што је био колоквијални назив за правац народне музике у периоду између „народне“ и „турбо фолка“. И тамо су се о мермерни под ломиле на стотине чаша и флаша сваке вечери, у једном посве легалном процесу који је произилазио из одштампаног натписа – окаченог на свим зидовима: „Намерни лом се плаћа“…
И ломило се и плаћало (десетострука вредност поломљене чаше)!
Све то – у присуству власти: унутра – свој сто имали су униформисани милиционери под оружјем, испред „Крмећака“ ноћу увек паркирана „марица“ (за оне који не плаћају намерни лом или се потуку), поред „марице“ један „тамић“ за јутарњи утовар поломљене срче, а конобари – конобари у том златном раздобљу месецима нису ни преузимали плате на благајни… Прича се да је сваки на посао долазио са својом кутијом чаша.
Бивало је: гост наручи и од конобара добије 15 вињака „у колони“ на столу, па – како коју чашу испразни он је разбије о мермерни под и одмах плати! Да се не заброји или да му конобар не наплати неку више! Е, тако и те новине: хоће да лупају – пе нек’ се плаћа! Да разбијем Кусту, па шта кошта да кошта!
Из тог крмећака судство мора да се извуче, а о новинарској професији и да не говорим! Јер, уз те крмећаке и тај „легални“ „намеран лом“ (који је дозвољен јер се плаћа!), некако, увек иду и певаљке… И њима се плати, па „за све паре“ певају шта им се наручи…
Т(е) новине не певају, него пишу, а ко плаћа – то вам неће рећи, ту их ни полиграф не може преварити нити савладати. Разлози су технолошке природе и биће превазиђени тек новом генерацијом полиграфа. Постојећи на ту количину бестијалности и бестидности нису баждарени.
