Зоран Шапоњић

Убити амбасадора је „ок“!

22.12.2016.

Дан после кукавичког убиства руског амбасадора у Турској Андреја Карлова, из срца западног слободног света, из Сједињених америчких држава, стигла је порука достојна тог истог света, да је – убити амбасадора „ок“, а да онај ко је то учинио није терориста него – војник, јунак!?!

Колумниста њујоршког дневног листа „Њујорк дејли њуз“ Герш Кунтцман, преносећи на папир ставове његовог света који има тапију и на слободу, и на демократију, на морал, који је савест човечанства, написао је још да је амбасадора требало и раније убити, да за њим не „лије сузе“, да је сада „правда задовољена“.

Још је из земље из које сија „сунце слободе“, која је узор честитости и правичности, светске правде, написао и да је убијени амбасадор био „отелотворење политике у оквиру које су бомбе бацане да децу“, да је одмазда учињена над њим – „праведна“.

И не само да је колумниста исписао ове гадости, него их је угледни њујоршки лист и објавио, а од тада до данас, колико сам био у стању да пратим, није стигла вест да се у земљи слободе и демократије него огласио, реаговао на овај идиотлук. Или се, можда, неки у Америци слажу са ставовима колумнисте Кунтцмана да је убити амбасадора „ок“, а да је пуцати у леђа човеку кога штите међународне конвенције јуначко дело? Подвиг?

Одмах после америчког колумнисте, јавили су се и амерички савезници из Кијева, из сред Украјине. Занимљиво, порука иста. Украјински посланик Владимир Парасјук назвао је убицу руског амбасадора – херојем. Исто као и амерички колумниста.

Заиста, шта је то са њиховим слободним светом? Шта се то дешава са земљом у којој је нормално написати и објавити да је „убиство амбасадора „ок“, а, да је онај који дипломати пуца у леђа јунак, и да на то нико не реагује? Да ли ће можда и тај чин ускоро бити уврштен у стандарде слободног и демократског понашања? Или, можда, то да је „убити амбасадора „ок“, важи само за неке амбасадоре, руске рецимо, а када неко нападне њиховог амбасадора то онда није „ок“? И, да је то тако праведно!

Злуради, славодобитнички, осветнички коментари убиства амбасадора Карлова, стигли су и са друге стране океана, из још једне од престоница слободног света. Из Лондона, наравно. Тамо је „Гардијан“ написао да је турски полицајац који је дипломати пуцао у леђа уствари нови – Гаврило Принцип. Претпостављам да новинари „Гардијана“ нису толико неуки да не знају да је Гаврило Принцип окупатора убио на сред своје земље, што јесте јуначки чин, а да амбасадор Карлов никако није био окупатор у Турској, већ дипломата, да Русија није анектирала део Турске и тамо поставила своју окупаторску власт. Знају то они добро, али…

Испред Амбасаде Русије у Београду јуче је читавог дана био ред часних људи који су дошли да одају почаст убијеном амбасадору. За то време они који нису ишли пред руску амбасаду, који не би да буду тамо виђени, ћуте. Нема из Београда, залуд чекамо, од њих ни речи осуде оних који веле да је убити амбасарода „ок“, и да је онај који пуца у леђа дипломати херој. Можда је то нови стандард савременог слободног света, само ми о томе нисмо још обавештени. Убијеш амбасадора а онда, уместо осуде, добијеш аплауз. Због тога што амбасадор долази из земље чија ти се политика не свиђа.

Да ли су и ово, можда, још необелодањени стандарди демократског слободног света, које ћемо на путу у тај свет морати да усвојимо? Да се са њима помиримо? Да постану део наше културе и морала? Зашто се из Америке, из слободног света, јасно и гласно, не чују речи осуде срамног текста њујоршког колумнисте? Или, тако можда мисле и Америка и слободни свет?

И, је ли нам једина алтернатива свет у коме се, славодобитнички, или прикревено, свеједно, слави смрт, мучко убиство једног поштеног човека који је поштујући норме служио својој земљи? Какав је тај нови морал, та нова савест, каква је та нова слобода коју нам сервирају из слободног света? Какав је тај нови свет?

Је ли то свет у коме ће Гаврило Принцип и убица амбасадора, онај што је човеку пуцао у леђа, бити изједначени? Ако нам је то будућност у коју идемо, онда је боље да останемо овде где смо и овакви какви смо.

И, да… Шта је у читавој причи најбљутавије и најодвратније? Када о крви, бомбама и убијеној деци и правди причају Американци и Енглези! Зар не?