Милан Ружић

У шта смо се то претворили кад нико више књиге не отвара?

01.02.2016.

Какво је ово време дошло кад човек, да би се сматрао информисаним, мора да зна ко је са ким спавао, где ће ко певати, колико ће ко новца узети за наступ и томе слично? У шта смо се то претворили кад нико више књиге не отвара? Кад кажем књиге, не мислим на она лагана штива очајних домаћица које се обнажене сликају по телевизији, па онда путем разних телевизија уче остатак Србије како да васпитавају своју децу. Голе ноге, груди и позадине не образују никога! Некако ко год зна нешто више од две речи и успешно тај вишак склопи у реченицу, он одмах постаје отпадник. Свестан сам да после овог текста нећу бити „ин“, „врх“, „краљ“ и томе слично. То ми није ни потребно. Знам да ако споменем књигу или било шта из области културе, одмах ћу бити „онај што чита“, „претња напретку“, „аут“, „лузер“ и још понеки појам који се може саставити од тих сто речи које ти „ин“ људи данас користе.

Где да иду и шта да раде људи који воле књижевност, филм, музику, природу и све оно што живот чини животом, а човека човеком? Вероватно ће већина рећи како ми све то имамо. Немамо! Музика није рециклирано ђубре из других земаља које „обогатите“ ефектима! Песма није нешто што се пева тако како ви то певате и чији текст нема никаквог смисла јер се пет речи врти до рефрена у којем остају само две. Књига није скуп селфија и кратких текстова који за циљ имају да народ претворе у идиоте! Књижевно дело мора имати уметничку вредност. Мада, шта ја сад ту трубим о уметничкој вредности када ће сви ти који то читају рећи како ту има таквих вредности. Бег у природу није одлазак на оно место где стотину људи пије, баца отпатке и слика се. А сада се свако место претвара у такво. Филм није празна прича за коју знамо како почиње и како ће се завршити, а да ту нема естетике или било чега што би нас натерало да га погледамо.

Замислите, нас неколико музиком сматра све оно што нам додирује осећања док нам улази у ухо. Испада да је срамота што ми гледамо филмове у којима се не појављује ни један једини холивудски глумац. Називају нас чуднима јер читамо обимне књиге које нису шарене споља и изнутра. Ако ли нас где виде на неком планинском врху, одмах приђу и питају да ли смо залутали и имамо ли довољно пива. Да им споменемо како ми не само да читамо, већ понешто и напишемо, тад бисмо постали прави чудаци. Они нас гледају као какву секту или јуродиве монахе. А нас неколицина све ћути надајући се да ће такво време проћи и да ће потреба за оваквим текстом нестати. Неће. Потребе има све више.

Како то да се Србија свела на туђе? Чиме је ико заслужио да му се памет мора затирати како би постао љуштура која само клима главом не знајући ни због чега потврђује све што други искажу? Дивни Андрић нам је подарио генијалан назив за овакве људе. Он њих назива евет ефендијама. Само, накотили су се и прекотили. Немам ја, као ни мени слични, ништа против што свако затупљује себе, односно, што жели да буде „ин“. Али, ти људи не схватају да не могу и друге терати на то. Постоје и они који воле да мисле својом главом.

Шта ће ова наша земља радити за ко зна колико година кад се сви у неукусу утопимо, ако већ нисмо? Куда да одемо ми који не желимо тај неукус? Вероватно ћете одговорити да треба да одемо из Србије. А шта ако ми ту исту Србију толико волимо да просто не можемо да одемо? Не дозвољава нам срце. Бежимо у домове културе, у позоришта, у библиотеке, али свуда нас тај неукус стиже. Не само да нас он стиже, већ те установе сустиже затварање. Побегнемо и у цркву не бисмо ли бар душу одморили на кратко. Трчимо са срцем у носу у поезију, грлимо дистих, држимо се за десетерац и склањамо се у смисао. Замислите, ми се често скупимо у некаквој сали и разговарамо једни са другима. Не само то, већ некад један говори или чита нешто што је написао, а остали га слушају док не заврши, па макар то трајало и сатима. Шта ја то сад вама објашњавам кад знам да вама то ништа не значи.

Некако ми душа мање пати кад се притајим међу књигама или прелепим врховима са својим истомишљеницима чекајући да сви ви кажете како сте се само шалили. Ако до тога не дође, не знам да ли ћете у нама видети људе бар оног дана кад нам се путеви укрсте док ми будемо прелазили из позоришта у библиотеку, а ви из дисконта у дискотеку?

Ако природа, уметност, култура, љубав према својој земљи или размишљање некога чине „претњом напретку“, „националистом“, „задртим“, „старомодним“, „тешким човеком“, „досадним“, „чудним“, „лудим“, „опасним по савремено друштво“, „дисидентом“, „грешником“ или било којим називом којим гађате неколицину нас, радо пристајем да будем све то, па чак и много више од тога.