Милан Ружић

У потрази за савршенством

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Дошло је време када се више од свега на овоме свету цени савршеност, тачније њен привид, јер човек не може бити савршен. Неко ће рећи како то није тачно, јер људи пре свега теже за моћи и за новцем као највећим покретачем овог времена. Истина, али само у оквиру тежње за савршеношћу, јер ти људи новцем купују маске за своје мане по салонима за депилацију, епилацију, по клиникама за естетску хирургију, по златарама и продавницама скупоцених сатова, а естетска савршеност, уклопљена у тежње савременог друштва, пружа моћ над људима чији изглед не одговара потпуно прописаној естетици, па се онда за тим „савршеним“ моделима јури по друштвеним мрежама и бесомучно се прате, цитирају и сликају.

Та моћ коју лепота везује за себе одувек је присутна. Једина разлика у односу на старија времена јесте та што се не тражи дубље. Уколико нема спољашње лепоте, тачније спољашње, плитке, савршености, не трага се даље, на пример за оном у души. И све ово делује као некаква наивна прича ружних људи.

Али за разлику од седамдесетих година прошлог века када су несавршености биле општеприхваћене и на њих се гледало као да ништа не недостаје, рецимо у ери панка, данас су људи са несавршеностима посакривани у собе, у мониторе, у касице-прасице у које вире да виде када ће се напунити како би се могле купити нове груди, усне, задњице, коса, мишићи и слично.

У том трагању за признањем које долази ако се поступа и изгледа по узорима који су крајње упитни, изгубе се многи људи и онда долази до појаве велике пандемије депресије. На све стране се конопци везују за греде, чује се оштрење ножева, жилети парају кожу на путу ка венама, игле се заламају по рукама, сваки час неко плочник обоји својом крвљу, а све због потраге за савршенством које не постоји.

Тако је људски живот сведен не на свест о естетици, него на естетски фундаментализам. Ко нема пуне усне, тај љуби самоћу. Ко нема велике груди, тај нека доји депресију. Ко нема велику задњицу, нека седи затворен у соби и диви се оним патколиким спеченим фигурама од силикона и пластике које шетају градовима.

Стално нас затрпавају информацијама о томе колико је молекула пластике у храни, у океанима, у рекама, а нико да каже да данас више пластике и силикона има у људима него у флашама и лаворима.

И сви ти „узори“ и весници „лепоте“ и „савршенства“, заборављају да су вршили корекције јер су били као и они који сада седе по собама плашећи се да изађу напоље како не би неко у њих упирао вештачким ноктом. Свет је био савршен док се његова лепота огледала у различитостима, али глобализацијски токови су упропастили све.

За кога год да упитате било кога, добићете одговор да је тај неко или сувише низак, или превисок, или ружан, или има велике уши, или је разрок, или прегласно прича, или има опекотину, или има младеж насред лица, или ожиљак на челу, или је у колицима, или пљује док говори, а нико не прича о борбама које ти људи свакога дана воде са својим несавршеностима. О борби коју су им наметнули препланули идиоти са два разреда основне школе и торбом новца коју сваког месеца дају на одржавање својих резервних делова. О борби коју не треба да воде, јер они нису бића која припадају нижим расама.

А када силикони опет изађу из моде, јер мода је курва прилагодљива тржишту, па се често мења, онда ћемо присуствовати издувавању усана, вађењу силикона из задњица и груди и улоге ће се заменити, па ће опет неко сећи вене, неко скочити са зграде, неко пуцати себи у главу. И све делује као бесконачна борба човека са самим собом због туђе грешке и наметнутог модела.

Како то да трагањем за савршенством, нико не налете на једино савршенство – Бога, и тако се спаси од света који савршенство које нема користи као оружје за масовна самоубиства? Дакле, савремени свет илузију користи као оружје.

Вером у Господа, постајете нерањиви за рафале које у вас испаљује ово што се усуђује себе називати савременим светом.

Милан Ружић

?>