У Падињаку свани рујна зоро…
Свашта пишу ове наше новине. Ставе у наслов мамац, па се несрећни читалац упеца к’о сом! Ево, на пример, јутрос ја…
Отворим новине, озбиљне дневне, још на киоску, кад тамо наслов – “Поема за Маријану“, аутор мој колега и давнашњи пријатељ Љуба Стојадиновић. Жицну ме нешто кроз мали мозак што би Љуба писао о Маријани Матеус, јер, другу Маријану вредну поеме у овим нашим временима и не познајем, али, наставих да контам даље, можда су и мог доброг Љубу захватиле савремене тенденције у домаћем новинарству, а све у смислу најновије серије трачева да је та Маријана била некад у вези са једним српским фудбалским репрезентативцем, па можда је Љубо решио да напише поему о Маријанијој улози о добрим играма српских фудбалера, нарочито у последњих пар квалификационих циклуса.
Једва се уздржах да се још на киоску бацим на читање поеме. Но, зебу руке…
Трк кући, приставим чај, па на читање… Читам ја тако, читам, читам, читам, пише Љубо о поплавама у Обреновцу, па о поплавама у Шапцу, па о паради у Београду, не о оној, него о овој, војној у част Путина, али, о Маријани ни реч… О елементима поеме у тексту да и не говорим, нема узвишених мисли пренетих на папир, нема риме, нема лирике, осећања… Оно, да те понесе… Ни један ми дамар не заигра… Шта би црни Љубо, где је поема…
Пише Љубо даље, о Београду на води, о мосту на Дунаву, и тек у задњем пасусу о – Маријани! Прочитао ја тако читав текст, и тек на крају схватио да ме је Љубо – преварио, насанкао! Ни слова о Маријани Матеус, као што сам наиван очекивао, него пише – о Маријани Милосављевић. О оној што је колегиници дала бубрег! Пише Љубо, о Маријани Милосављевић и њеној жртви ваљало би написати поему…
Тек тад се сетих, упознао сам ову другу Маријану ономад. Жена к’о да није из нашег времена нити из наше државе. Смирена, повучена, добра и предобра, сија нека благост из ње… Дала бубрег колегиници, а нигде то у разговору да помене, да се похвали, да тражи орден…
Е, мој Љубо… Кога таква Маријана, добри мој Љубо, занима? Ево рецимо ја… Сав задрхтим кад ујутру на насловној видим Мими Оро или Станију… Те ко је Мими ухапсио, те ко је из затвора пустио, те ко је на затворској капији сачекао, те, јесу ли на колима оних што су је чекали били укључени фарови…
Не може човек јутро да сачека, да види наставак…
Такве нама требају, о њима омладина и новинари ветерани, драги мој Љубо, да пишу поеме… Да прате сваки секунд њихових живота. А све како би младе генерације добиле инспирацију, светионике у својим животима.
Исто каже и мој комшија.
Ево ја јутрос, у налету инспирације и новинарског нерва, написао почетак поеме о Мими Оро…
– У Падињаку свани рујна зоро, јер у теби, ни крива ни дужна, у свиленкастој пругастој пиџами, јутрос ће се пробудити Мими Оро…
Биографија
Зоран Шапоњић
Зоран Шапоњић, новинар, рођен 1966. у Новој Вароши. Дипломирао на одсеку за новинарство Факултета политичких наука у Београду. Радио у Борби, Блицу, Гласу јавности, Куриру. За ове листове 90-их година прошлог века звештавао са свих ратишта бивше Југославије. Добитник годишње награде УНС за репортажу, 2014. добио Гран при Интернационалног фестивала репортаже у Апатину. Аутор књиге репортажа ''Љубомирова земља''. Ожењен, отац двоје деце.