Перо Симић

У колони добровољаца

04.12.2015.

Колумна Бошка Јакшића објављена у „Политици” 27. новембра, у којој доминира порука „Београд мора јасно да каже да подржава политику Републике Српске али не и политику Милорада Додика”, белодано нам је обзнанила да је и Јакшић стигао да се убаци у колону белосветских и домаћих добровољаца за притиске на Републику Српску, односно њеног председника Милорада Додика.

С нескривеном амбицијом да моделира Републику Српску по западном моделу и да нам бира председника, иако га већ имамо, изабраног на демократским изборима, Јакшић забринуто наводи како је пре неки дан из иностранства примио мејл у коме га питају да ли ће Србија извршити „анексију” Републике Српске, односно да ли ће планирани референдум у Републици Српској о Суду и Тужилаштву БиХ послужити Београду да уједини српске земље и тако надокнади губитак Косова.

Нисам ни сумњао да је Бошко Јакшић мејл примио, по обичају, из иностранства, само је остао недоречен: да ли из Вашингтона, Лондона или са Башчаршије. Но, занимљиво је да политички драматург, добровољац Јакшић, у јавни дискурс убацује причу о анексији, односно оживљава давно прежвакани и одбачени стереотип о Великој Србији, истина, овог пута нешто крњој и створеној преко „анексије” Републике Српске!? Поврх тога, покушава да нам подметне тезу о томе како се „политика Милорада Додика приписује политици Александра Вучића”, ваљда алудирајући да би и Вучић, чим пре, требало да стане у колону у којој се Јакшић налази већ дуже време. Важно је издраматизовати односе Републике Српске и Србије, а потом их назвати опасном игром, уз препоруку која се провлачи кроз Јакшићеву писанију, да је Додик опасан по Србију и да би га се требало решити јер, забога, „зашто би интереси политичара у Београду и Бањалуци по дефиницији били идентични”.

Претпостављам да се Јакшићу, као ни Западу, не свиђа то што народ у Републици Српској и Србији живи као јединствени етнички простор и да је Србија као гарант Дејтонског споразума увек коректан и одан партнер Републике Српске. При томе, свакако, не треба заборавити да Република Српска има унутрашњи капацитет да сама брани своје право. Захвални смо премијеру Вучићу на сугестијама и бризи коју показује за Републику Српску али и јавно изреченом ставу да се не меша у доношење одлука у Републици Српској.

Бошко Јакшић би требало да зна да Додик није разбијач БиХ, јер се она сама урушава интервенционизмом међународне заједнице која неретко крши међународно право и спречава унутрашње договорe, као и то да Додик нема ништа против БиХ, али дејтонске БиХ. Залаже се и за европски пут БиХ који неће доводити у питање аутономију Републике Српске и води политику која је у интересу српског народа и свих грађана у Републици Српској. Зашто Америка, Велика Британија и остали могу да бране своје националне интересе диљем света а Додику се спочитава да их брани у Републици Српској, и зашто онда то Јакшићеви истомишљеници проглашавају за претње по регион?! Додик није политички авантуриста и не доводи Републику Српску у ризик, како то тврди Јакшић, већ доследно брани њене интересе, што му је и уставна обавеза.

Додик је поздравио иницијативу Вучића за одлазак Владе Србије у Сарајево у смислу подржавања ширења добрих регионалних односа, и његова примедба да је „у Савету министара БиХ Србија изабрала погрешног партнера за разговор” није била јетка, како примећује аутор колумне, већ више информативна. БиХ нема владу, јер је Савет министара помоћно тело Председништва БиХ, док је Влада Србије извршни орган. А ентитети имају владе.

Мислим да је беспредметно полемисати са добровољцем Јакшићем око добрих односа Русије и Републике Српске јер је прилично антируски расположен. Република Српска поштује Русију и гради најбоље односе са њом без икаквог условљавања, што се не би могло рећи за неке друге државе. Захвални смо Русији на економској сарадњи али и на одбрани наших интереса у Савету безбедности УН.

Што се референдума тиче, као демократског права Српске, он ће бити одржан о Суду и Тужилаштву БиХ јер су то неуставне институције. А референдума о статусу се, бар за сада, не одричемо, али нисмо сепаратисти. Ако до њега дође, на то ћемо бити приморани и то неће бити наша акција већ реакција.