Мирослав Лазански

У којој смо брзини

12.03.2017.

За време Другог светског рата Велика Британија је, посебно у прве три године, зависила од економске и војне помоћи Америке.

Помоћ је достављана бродовима, а ти су трговачки бродови били приоритетна мета немачких подморница. Ради лакше одбране бродови су били груписани у конвоје које су штитили разарачи и фрегате. До одређене тачке у Атлантику конвоје су пратили амерички и канадски ратни бродови, да би их затим преузимали Британци.

Свето правило пловидбе тих трговачких бродова у Другом светском рату било је да конвој плови брзином најспоријег брода. Иначе није конвој.

Солидарност и осећај одговорности. Захваљујући и тој тактици савезника, Немцима никада није успело да прекину снабдевање Велике Британије преко Атлантика.

Други светски рат одавно је завршен, а Немци као да после толико година, ипак, желе да потопе најспорије бродове у конвоју, који се сада зове Европска унија. Наиме, најновија формула за преживљавање ЕУ јесте „Европа у више брзина“.

Што би се рекло, да ће Немци, Французи, Италијани и Холанђани да плове највећом могућом брзином, а остали колико и како могу. То у пракси значи да нема конвоја и да је то почетак раслојавања Европске уније на моћне и немоћне. Истина, нема опасности у виду немачких подморница, појединачних или у чопору, али данашње опасности друге су врсте.

„Европа у више брзина” хладан је пројекат, он у себи аутоматски негира осећај заједничке одговорности за заједничке подухвате. Тај пројекат враћа ЕУ на ниво економске заједнице, евентуално и бирократске, али то зауставља формирање јаче политичке заједнице.

У другој половини 20. века Европљани су поправили последице свог безумља из прве половине века. Европска идеја је Европљанима, без обзира на све ровове и јазове који су их делили, обећавала један хоризонт наде. Напоре у смислу интеграције обезбедио је и крај Хладног рата, историја европског уједињавања од 1950. до данас давала је одређене разлоге за оптимизам.

Додуше, скептици су упозоравали да ће ширење ЕУ довести и до разводњавања ЕУ. Но, сада имамо формулу „Европа у више брзина“ еуфемистички замотану у „издиференцирану интеграцију“, а све под изговором да се европски караван одржи на окупу и да се притом не изгуби на путу. Циник би рекао: „Путуј игумане…“

Европска унија се суочава с великим изазовима и задацима, од мигрантске кризе до односа са Русијом и Кином. Она истовремено, барем декларативно, жели да се прошири и продуби.

Мора да постави свој однос са САД тако да издржи пробу будућности. Мора да пружи руку Русији као партнеру, да буде способна како за сарадњу, тако и за ривалство с Јапаном и Кином. А мора и да помогне земљама Балкана којe касне у развоју економије за старом Европом.

У свету краја америчке хегемоније ЕУ мора да се одржава између сила и тржишта, али да чува Америку од два вечита искушења њене историје: ароганције моћи и склоности ка изолационизму. ЕУ мора да у време глобализације спасава по сваки цену и своју варијанту капитализма.

Само један социјално обуздани капитализам, само капитализам са људским лицем, може да се нада да ће бити трајно политички прихваћен.

Да ли га звали „социјалном тржишном привредом“, или „трећим путем“, у сваком случају свакој привредној делатности потребно је да буде заснована на друштвеној одговорности. Наравно, без тржишта је све ништавно, али тржиште не сме бити све.

Само социјална држава чини глобализацију подношљивом. У Бриселу су годинама тврдили како су замислили модел ЕУ који је прикладан за будућност: не на укидање старих и поносних европских земаља, али уз превазилажење националних држава.

У случају Пољске видимо како то изгледа у пракси. Варшава, па и Будимпешта, не прихватају то превазилажење националних држава.

Немачка је идеја да националне суверене територије, а то су државе, немају већи значај него што је то уобичајени административни значај области с утврђеним поштанским бројем.

Немци сматрају да се само тако може превазићи и окончати 1.000 година борби и сукоба на европском тлу. Пољаци не деле такве идеје.

Немци можда могу, силом економије, да скоро све у Европи убеде у исправност таквих својих идеја, али Пољаке неће моћи да убеде.

Остаје им само да опет нападну Пољаке, да пошаљу подморнице на Атлантик, лукави Енглези као да су нешто већ предосетили, па беже из ЕУ, док су Руси већ направили зграду – копију Рајхстага и вежбају пењање на њене кровове.

И сада се Немци чуде и згражавају. А управо је велики Гете на крају другог дела свог „Фауста“ за свог јунака, који је вечно лутао и нешто тражио, рекао: „Тај је нешто и научио“.

О да, у којој ћемо ми то бити брзини Европске уније? Ако конвоја уопште и буде.