Чиним све што је у мојој моћи да редовно плаћам рачуне. Понекад, ухватим себе у сувишној ревности, идем на шалтере пре рока, преслишавам се и проверавам белешке. Да ми нешто, далеко било, није промакло. Могао је да погреши, „Инфостан”, на пример, па ми зарачуна мање но што сам дужан. А онда тражи своје, и они људи живе од наплате рачуна. Тако неколико динара могу да се умноже у велике паре, па у још веће. Лежерност дужника од неколико динара може невољника да уведе у додатну беду поред редовне на коју је свикао, јер овде постоји професија приватних утеривача дугова, углавном независна од правде.

На неколико случајева убедљиво сам се уверио да је у Србији правда спора, а уз то и недостижна, али овај текст и није трагање поданика Јернеја за његовим правом. Приватни утеривачи резултат су правничке филозофије у влади где је министарка правде била Снежана Маловић. Тада је речено како је тако узгајана сорта углађених, а беспризорних рекеташа добро искуство земаља са много дужом демократском традицијом но што је наша. Дугови се морају плаћати, из неких обавеза произилазе права, чак и право да се улога утеривача не разуме. Па и њихово право да свој посао обављају независно од судова, често независно од здравог ума и стања ствари.

Оно јест, има овде много дужника, увек их је било. Неки најбогатији грађани дугују милијарде само за струју, и неки мање богати годинама је нису плаћали. Занимљиво, али уколико су цифре веће, мања је могућност да приватни утеривач под паском (не)правне државе привири тамо, или на некој претрпаној огласној табли прихефта обавештење, под условом да неплатишу не затекне ни на једној од адреса.

Колико сам разумео, а трудио сам се да појмим што више, трудбеници за намиривање комуналних дугова раде од учинка, па им се жури. Лупање звекирима на замандаљена богата врата се не исплати, нема краја ни конца, нема наплате па ни награде. Зато се, колико сам обавештен, углавном иде на утеривање „лумпенпролетерских” дугова. Кратко, сигурно, брзо, без отпора.

Није овај текст атак на госпођу Маловић, далеко било, има жена и других брига. Ипак се мора рећи да је тада почело, и да ова власт, све се хвалећи да брине о својим грађанима, још није стала на реп касти харачлија, који додатно угрожавају ионако нарушен спокој и сигуран живот српских поданика.

Историја овдашњег утеривања показује да су рекеташи уведени због стерилности и немоћи правне државе да ради свој посао. Није се стизало да се помоћу судова (једино надлежних) разрешавају случајеви комуналних дужника, па је учињено нешто још горе: непоштовањем судских процедура битно су нарушена права грађана, па смо сви постали немоћни предмети могућих злоупотреба, живећи стално у атмосфери страха за свој грађански мир, опстанак и очување стечених добара. Јер харачлије могу, ако је поданик неук, нема пара за адвоката, није обавештен, или не стигне, због почетног малог дуга да му метну и стан на добош.

Тако је тај круг социјалне беде затворен на најгори начин: људи на крајњој социјалној периферији често су у дилеми између бакалнице и шалтера, па им се омакну дугови. Тако их држава кажњава двоструко: тешко сиромаштво им наплаћује присилно.

Због свега тога, и многих других патњи за које овде нема довољно места, неко се коначно сетио да промени закон. Али и да прошири надлежност утеривача и на друге сфере дуговања.

Пре десетак дана чекао сам ред у пошти, а онда ми је један срдити пензионер објаснио шта је, у ствари мој посао: „Слушај, ја сам због триста динара дуга за који нисам знао, морао да платим скоро 40.000 динара. Још нисам исплатио све, то је моја цела пензија и још трећина. Ја сам један од оних 14.000 и нешто пензионера којима су утеривачи ставили катанац на рачун, твој лист је то метнуо на прву страну. Батали ЕУ, министре и ратове. Пиши о томе како нас ови терају да умремо. Пиши о томе…”

Добро, нисам сасвим сигурно ко су „ови”, и да ли им је заиста свеједно за људе који не могу да се одбране, не разумеју потпуно која их то сила притиска, али знају да јој не могу одолети. Неки уважени правници су ми помогли да не забрљам са игнорисањем принципа без којих право буквално и не постоји. А то је аксиом да је закон једнак за све, а у дужничко-поверилачким односима право повериоца не може бити претпостављено правима дужника.

У утеривачком друштву, тако ми је речено, они (дужници, или грађани који су таквима проглашени) лишени су тог права. И што је најгоре, остали су без судске заштите и остављени без равноправности са онима који могу слободно да располажу њиховом имовином.

Ово јесте тешко питање, рекао бих право искушење за друштво и овдашње разумевање права и слобода. Судови ионако доносе пресуде у име народа. Ако је тако, у име народа се мора што хитније ограничити простор за опасне операције утеривача, и они морају да постану део амбијента неопходне грађанске правде, а не њеног бесрамног октроисања. Ако није и не буде тако, граница између правне државе и безакоња биће до краја разорена.