Зоран Шапоњић

У Црној Гори на Божић, међу браћом мојом драгом

07.01.2020.

Био сам на Бадњи дан на Цетињу, затим и у Подгорици, гледао како стотине и стотине људи, хиљаде и хиљаде доносе и проносе бадњаке и ложе их на свети огањ. Пуни вере, поносни, достојанствени, достојни!

И, био сам међу својима! У својој породици, међу својим чељадима. И никад ми у Црној Гори није било лепше, никад ми срце није тако тукло, никад тако треперило, на самој ивици да запевам од радости и да заплачем истовремено од среће, гледајући им храбра лица, гледајући како им ватра божићног светог огња игра у очима и у души.

Није данас лако бити Србин у Црној Гори, а, истовремено, ништа лакше. Бадњак у шаке, крст на чело, преда се, па пред цркву. И, ко пред такву силу да стане, ко да јој се супротстави.

Вратио сам се данас мојој кући, у Србију, да у својој кући проведем Божићно вече, а Црна Гора ми, сав онај народ не излази из главе. Ређају се слике, једна по једна, са Цетиња, из Подгорице, слике храбрих како пред Цетињским манастиром певају – „Ој Косово, Косово, земљо моја вољена“, слике храбрих који су пре које вече у Беранама запевали „Христе боже, распети и свети“… Певали људи и плакали, певали и плакали, и показали у трену шта је вера. Ређају се ликови људи испред Саборне цркве у Подгорици, синоћ, њихова светла лица, сузе у њиховим очима, гледам их и вечерас како се крсте, како читају молитву за молитвом, како се не боје…

Како су растерали страх, и из срца и из глава.

Колико је само љубави синоћ, на Бадње вече, јутрос на Божић просуто пред Цетњским манстиром, испред Саборне цркве у Подгорици. Колико море праштања, доброте, божје благодети, колико молитви узнето у небеса, колико вапаја.

Знам ја браћо моја, да сила Бога не воли, посебно овог нашег, Бога љубави, Бога живота и наде да силе не пружа наду, да сила гази веру. Знам је браћо моја да је пред вама дуг и тежак пут, пун трња и искушења, али, браћо моја драга, знам је, назирем, наслућујем и колики је огањ, колика је искра, упаљена у вашим срцима који дан пред Божић. Зато се и не бојим браћо моја, нити за вас, нити за мене.

Радостан сам се, браћо моја, вратио из Црне Горе, никад радоснији. Срце ми певало. Спао неки терет са мене, онај који сам данима носио, бојећи се шта ће бити са вама.

А опет, кад су иза мене остале беле планине као бели зуби, само што нисам заплакао питајући се јесам ли довољно ваше љубави понео у Србију, да пренесем браћи, као велики, драгоцени, Божићни дар.

Славим Божић, браћо моја драга из Црне Горе, вечерас у мојој кући, у Србији, а за софром гледам вас, ваша светла лица. Пуна ми душа вечерас ваше љубави, пуна ми кућа гостију. Драгих, најдражих, никад драже нисам дочекивао.

Зато вам браћо драга, узвраћам вечерас поздравом из Србије, кажем вам, хвала вам за љубав, братску, којом сте ме испратили, којом сте ме дочекали, којом сте ме даривали. Којом сте ми испунили срце.

Ваш је дар, браћо моја драга, мени драгоцен. Знам, тешко ће бити, али, од јуче, од прекјуче утврдили сте веру у мени да никад у Црну Гору нећу крочити као у туђу, да никад у њој нећу бити туђи, да ћу увек бити међу браћом и својим чељадима.

А то је велика ствар.

Праштајте, браћо моја драга, ако шта нисам добро рекао и изговорио, ја ово из срца, док ми слике бадњака са Цетиња и из Подгорице, ваша светла лица, не излазе из главе.