Милан Ружић

У Андрићевој одбрани

13.03.2016.

Колико смо само пута били неми посматрачи слике како таласи ударају у стену. То је један од највеличанственијих призора на свету. Што већи таласи и што виша стена, то бољи призор.

Ветрови и померање тла просто задиркују море. До тада успавана неман почиње да се буди и на то одговара стварајући таласе. Море није модро због тога што је вода такве боје. Узмимо ту воду у шаке у видећемо да је прозирна. Море је модро јер га ветар вековима шиба по мирним леђима и она су, од силине тих удараца, помодрела. Море тада прави таласе који ветру не могу ништа и због тога се оно одлучује на шамарање стена које су му ближе и које може да дохвати.

Тако су силовити ударци таласа у стене да се човек прво уплаши од звука, а затим се ужасне помишљу шта ће се догодити ако таласи надвисе и највишу стену. Страдаће прелепи пејзажи, рибарска села, градови и све оно што се налази на копну. Како је само јака одмазда мора када осети тло које као да покушава да стресе сву ту воду са себе или када чује ветровите бичеве како пуцају. Стене тада стоје усправно и одлучно и трпе насилничке ударце. И све се то одиграва од како је света и века. Неке стене почињу да пуцају и сурвавају се у море. Тада оне постају део мора и престају бивати стене, већ морско дно и муниција коју ће таласи бацати на друге стене док и оне не посустану.

На исти начин функционише и свет. Велике силе удружено злостављају мање и тада се злостављани расрди и усмери ка онима који су им најближи шибајући их свом силином. Није ова паралела погодна само када је у питању политика.

Све се исто дешава и на индивидуалном нивоу. Одувек је неко ко има моћ и новац, колико год он дубокоуман или плитак био, злостављао и наређивао онима који не размишљају. Тако група људи нареди неком ко је јак а упоран да се залети на оне умне који „сметају општем напретку.“ Ти умни су трн у оку свима. Мислим да су чак и умњаци добили име по њима. Умни људи, баш као и умњаци, стоје по страни радећи свој посао док не примете да су искоришћавани и маргинализовани. Они се тада побуне и праве несносан бол у у глави, па се морају одстранити. Тада неко ко је подстакнут, силовитим ударима покушава да обори умне људе. Међутим, они стоје тако усправно и поносно примају ударце као да се ништа не дешава. Они својом величином и делом одбијају те наизглед безопасне нападе. Али ипак су ти напади константни и жестоки, а човек, као ни стена, не може заувек да трпи. Једном ће морати да поклекне или идеолошки или здравствено и падне у море.

Један од тих који вечито трпе ударце под налетом безглавих таласа годинама је издржавао и није посустајао, али пошто је временом физички ослабио, таласи су успели да га освоје. Одломљен је огроман део стене. Скоро цела је отишла у море. Он јесте пао у море, али није постао део дна и камења које ће послужити да се руше остали умни људи, већ је задржао своју чврстину иако није на површини већ испод ње. Он је једном приликом рекао: „Бити човек, рођен без својег знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет.“ У томе је и истрајао. Задржао је свој идентитет. Идентитет стене. Умне громаде. Самим тим што је остао стена, он је успео да се задржи ту и дочекао је да се море и таласи повуку. Тада је поново провирио из воде и уздигао се у свој својој величини. Око њега сада нема мора, а и да има издржао би га. Овако га само понекад ошине ветар или киша, али он више никада неће пасти јер га сви ми бранимо. А и ко преко нас пређе, преко њега неће моћи. Због тога сам ја уз Андрића и у његовој одбрани.

(Поводом 41 године од смрти Ива Андрића)