Мило Ломпар
Три самоће
Мило Ломпар фото: stanjestvari.com
Сјај витража – у септембру 2019. године – на великој катедралној цркви у Чикагу, протестантској или католичкој, може да завара. Јер, светло припада стамбеној згради која се налази унутар цркве. Она је настала куповином цркве: и само је спољашњост цркве морала остати иста. Шта се налази на месту где је био олтар? А тамо где је стајало распеће? Није ли ово испражњавање цркве у сваком смислу, осим спољашње образине, дубоко симболично: остали су само њен декор и њен украс, јер као да је нестало светих сакрамената. Но, није ли то само знак једне промене која се одиграла у дубинама јавног – епохалног – духа? Испражњеност значења цркве у дослуху је са планом о радном времену који је човек затицао на закључаним вратима бројних цркава у Немачкој. Црква као канцеларија – то је пут из XVIII у XX век: од моћи цркве до моћи администрације. Црква као стамбена зграда – то је пут из XX у XXI век: од свести о ишчезавању јавне моћи у цркви до свакодневне банализације цркве у свету.
И тако нам је преостало само егзистенцијално утемељење вере. Јер, заједница – национална, друштвена, породична, класна, религијска, грађанска – једноставно се распала, дух времена – тај поуздани знак епохе, њеног присуства као савремености – као мољац је изгризао сваку везу међуљудског ткања: остао је човек који је сам. У том искуству се додирују самоће: самоћа човека на тргу и самоћа човека у празној цркви. У хировит кишни дан, јесењи, ветар и сунчана просијавања пратили су повремене налете кише. Трг у Соренту био је препун туриста: расејани по околним кафетеријама, чије баште су биле наткривене и омеђене провидним најлоном, седећи за столовима између којих су биле плинске грејалице, они су раздрагано причали – на свим језицима света: руском, шпанском, француском, српском, енглеском, немачком, италијанском – о утисцима са јучерашњег излета на Капри. И сенка Тиберија – за чије је владе распет Христос – могла се назрети у искрзаним одломцима њихових реченица. Она се чудно додиривала – у посматрачевом духу – са другим сенкама: Ничеовом, чији су трагови премрежили путање корака по Соренту. И сенком Максима Горког, чији су дугогодишњи боравци остали забележени и у понеком каменом запису на кућама у којима је боравио: са својом необичном, бројном и песничком руском пратњом. То су трагови славних самоћа.
Ма колико да су велике и трагичне, оне – у догледном времену – престају да буду само самоће. Јер, бивају препознате: постају део разговора и судбина других људи, оживљавају у удаљеним временима и пределима, као неки зачудни облик премошћавања самоће. Или постају део разбрбљаности површних духова, који у свом трајању никад нису ни стигли до самоће. У оба случаја, славни носиоци самоће више и нису сасвим сами, било да су у добром и вредном друштву, било да су у плитким и испразним речима.
Само анонимна самоћа заувек остаје трагична: веома стар човек, преко осамдесет година, уредно и лепо обучен, у оделу и са краватом, и у отменом кишном мантилу, подигнуте крагне и са кишобраном око руке, стоји испод једне надстрешнице на тргу у Соренту. Да ли неког чека? Посматра свет око себе: очи му нису зажарене од нестрпљења, не иду насумице у свим правцима као да их води нервозна љубопитљивост. Оне више упијају у себе него што нешто траже. Нико од пролазника не заокупља његову пажњу, као што њега не примећују разговорљиви људи у кафетеријским баштама. Он само стоји. У његовом чекању нема ничег конкретног: ни особе, ни поруке, ни аутомобила. Не постоји никакво одакле нити некакво куда. Он не личи на човека који отвара поштанско сандуче са надом да ће у њему наћи макар погрешно остављено писмо. Он чека иако зна да нема ко да га ослови у ускомешаном роју на тргу.
Овај стари и отмени човек не чека никог и ништа, баш као што се нико на њега и не осврће. У његовом чекању неопажено титра његова самоћа. Он посматра свет и пролазнике, одбачене звукове њихових гласова, кишне капи и светлост у барицама, упија их у себе, разноси их по себи и видом и слухом и додиром, па они одјекују одајама самоће у њему, испуњавају их звуцима и лицима, светлим и тамним тоновима. Нема никакве поспаности у његовом духу, већ он трепери страшном глади постојања: глади која извире из самоће. Отуд он може стајати дуго. Јер, само ако не чека никог конкретно, душа се пуни безобличном мноштвеношћу одјека и одзива, утисака и уображења. То је самоћа на тргу: у окружењу толиких покрета, руку, ногу, гримаса, смеха, вике, сасвим неуклоњива и премрежена сензацијама, она се полако издваја у нашем сећању и заокупља тишину у њему.
Можда вођено симпатијом, а можда подстакнуто разноликошћу, у оку сећања је очуван истовремено расут и усредсређен поглед старог господина. Он је расут у стравичној напрегнутости да упије што више лица и звукова других људи, у пренапетом тражењу блискости са њима, непознатим и страним, али људима, топлокрвним отпацима из његових ноћних бдења и снова. Поглед је усредсређен, јер треба савладати оно што га гони у ову потрагу с оне стране сваког разума, у овај диктат осећања који скрива – и скривањем му наглашеније предочава – егзистенцијалну самоћу. Та истовременост супротносмерних кретања у души расте до пароксизма, постаје неиздржива у једној јединој тачки егзистенције, у непокрету спајања и у проживљавању чекања, па се стари и отмени човек мора покренути, ипак, мора изаћи из стања каталептисаности – он одлази са трга. Тако оставља неку безусловну тугу у оку сећања.
А самоћа човека у празној цркви? Када у недељно јутро прошета кишним но светлим улицама Сорента, човек се понекад упути у чувеку катедралну цркву: на недељној миси није било ни педесетак особа. Премда су свештеничке одежде биле сјајне, као што су покрети свештеника, док су крманили између празних клупа, били ношени свечаним достојанством, у ваздуху није одјекивао божаствени час литургије него је лебдео јалови дух церемоније. Стари и гласовити бискупски град, чије су улице испресецане десетинама цркава, мањим и већим, давнашња католичка област, није могао – у новембарску јесен 2019. године – изнедрити више људи у катедрали. А била је свечаност сјајна, церемонијална, помпезна, са министрантима и бискупом, у одежди лила боје и шљаштећим апликацијама на њој, уз снажне тонове оргуља. Све је било на свом месту и све је било узалуд. Свуда се – и у ваздуху, и у покретима, и у људима – распростирала празнина: као вртлог који се шири и све обухвата.
И у другим црквама, које стоје као чемпреси међу ускомешаним светом на улицама и трговима, није било никог: тишина. Но, одједном, сусрет са самоћом: у црквици, затуреној међу радњама, испод распећа, један човек се моли. Један једини човек. Тишина није више била празна него потресна: сам, без сведока, без друштвеног окружења, очију упртих у крст, он шапуће речи које треба да створе невидљиви мост између њега и онога који је – давно, као и сада – распет на крсту. Речи су нечујне, ни жамор ни пљусак, само неодредив звук струји уснама које се мичу. Остао је непознат земаљски повод свеколикој молитвеној усредсређености. Нисмо навикли да мислимо како би она могла настати мимо било каквог земаљског повода. Премда обојицу спаја крст, као распеће, ипак је у тишини цркве човек сам.
Отуд је неопходно двоструко уживљавање. У часу распећа, Христос се – толико пре садашњег времена – уживео у зачудну остављеност свог садашњег молитеља, заувек непознатог, да се у духу споји са њим. Притиснут невидљивим тегом напуштености, који му оставља отисак на лицу, човек се уживео у Христову остављеност: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?” Али, остављеност, осећање напуштености, не спаја их директно него посредно и у метафори. Шта их, међутим, спаја директно, у мери да ствара духовни мост који омогућава човеково уживљавање у Христа на распећу? То је самоћа. Она претходи сваком споју у крсту и сваком распећу.
Јер, човек који се моли, не видевши никог око себе, не видевши да никог у цркви и нема, мора изаћи из самоће која претходи свему. Зато је дошао у малу цркву, готово закриту, није се ни упутио катедрали, нису му били потребни други људи, јер се са њима не може изаћи из основне самоће, са њима се до ње не може ни допрети, пошто се тоне у ситуациону усамљеност: као друштвена конвенција, она је препрека да се у егзистенцијалној самоћи сретне са Христом. Одвајање у свету, међу светом, као свесно удаљавање од других људи, међу њима, неминовно – логиком самог одвајања – увлачи игре и силе света у један однос који, да би био могућ, тражи самоћу која претходи свету: као што је Христова самоћа.
Тишина скровитог места – пустиње, испоснице, црквице – уводи у стање одвајања од света. Само празна црква, само модерна безавичајност, може отворити егзистенцијалну самоћу за сусрет са Христом. Ако је то тачно, такво искуство је погубно: као да нема Христа у сусрету – у дотицају, у суседству – са људима. Човек и Христос се сусрећу – можда се тако једино и могу сусрести – кроз најинтензивније осећање самоће. У трајању и јачини овог осећања, на његовој највишој тачки, човек допире до самоће Христовог крика: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?” То је час највише људске и, истовремено, божаствене самоће.
Има га на Мунковом платну. Писац Ханс Јегер за кафанским столом, загледан у празнину, изгубљен у времену, у плавом капуту на плавом плишу канабета, са сивкастоплавим зидом као даљом позадином, усредсређеног погледа у посматрача и изгубљен у толикој сконцентрисаности, као да плови тишином осећања, отиснутог у тајанствене комбинације плавих тонова и линија на слици, са шеширом који покрива чело. Исти боемски круг и иста упућеност ка нервним пренапрегнутостима. У зимски дан, сунчан и снежан, челично хладан, човек их је могао – у фебруару 2017. године – срести у Ослу. Није се могао одмаћи од чудесног пишчевог погледа на сугестивном сликаревом платну. Била је то људска самоћа у егзистенцијалном самоосветљењу, без других људи, међу предметима, сто, канабе, чаша. Чувени неми крик на мосту делује као модерна редакција Христовог крика, али је усамљени боем и писац ближи молитељу у празној црквици у Соренту. Јер, човек није самосам него је и остављен: и напуштен. Самоћа његовог призива открива му да га је Бог – као Христа – оставио.
Тек у овој апсолутној несавремености осећа се путања која изводи из самоће: у савремености остављен, напуштен, као стари господин на тргу, као боем на Мунковој слици, молитељ у празној црквици у Соренту открива самоћу у којој се приближава Христу. Тек тада и крст, и распеће, и болест, и самоћа на тргу, и самоћа међу стварима, добијају божаствени одсјај: патим, јер Христос пати; Христос пати, јер патим. А ако сам као он, у тој патњи, као неказаном апелу за Божији лик у себи, онда – мимо зграда, цркава, катедрала, чак мимо људи – има неког дотицаја са њим. То је слично самоћи писања у времену које – својим незаустављивим током – оповргава свако писање: зар увек не пишемо само неком појединцу кога не знамо, коме не знамо ни време ни доба, чак ни то да ли је био или тек долази на свет, али пишемо као да је неминован у нашој судбини. Зашто би био?
Није тај доживљај поуздан, јер ништа осим самоће и није поуздано. Али, као да је то једини пут: супротно учењу, у складу са учењем, с оне стране учења, само самоћа доводи до њега. Јер, тек слобода самоће обезбеђује излазак из самоће. Самоћа на тргу, међу светом, као и боемска самоћа за столом, међу стварима, показују да је човекова напуштеност у свету непроменљива, јер је одблесак претходне напуштености, која је Христова. Напуштеност од Бога, пак, раскрива – Христовим криком – да је он ипак ту: бар у човековој напуштености, док на тргу или међу стварима као да нема ничег.
