Мухарем Баздуљ
Трећи светски рат
Пре равно годину дана, у новембру месецу 2014, Гинтер Грас је дао један од својих последњих интервјуа. Рекао је тада како је трећи светски рат већ почео, појаснивши то овако: „Налазимо се у трећем светском рату чији почетак не можемо тачно да дефинишемо, будући историчари ће расправљати о томе када је тачно почео. То је процес који се развија тихо и постепено, који се протеже од једног до другог бојишта, удаљених једно од другога, а ипак су код свих очигледне немоћ политике и снага привреде која је преузела примат. Раније никоме не би на памет пало да, на пример, конфликт с Русијом око Украјине има везе с оним што се дешава у Сирији. А повезани су због свеопште немоћи политике да се проблеми реше преговорима. Ако је ту нафта, онда се напада, ако нема нафте, онда не.”
Онда је у априлу ове године Грас умро, па је један од његових последњих интервјуа на симболички начин добио на важности. А и иначе, Грас није човек чију би мисао о светским ратовима ваљало олако одбацивати. Уосталом, он се родио у Гдањску, граду који је био повод за Други светски рат, а у том рату се, не заборавимо, и он сам борио. Пошто је Други светски рат ионако био наставак Првог светског рата, што је убедљиво показао и Фриц Фишер, Грасова мисао прави ефектну елипсу од Првог до трећег светског рата.
У протеклих годину дана било је много оних који су свесно или несвесно парафразирали Граса: од мање или више опскурних новинара и публициста до поглавара Католичке цркве. Напослетку је и фамозни Си-Ен-Ен, коментаришући чињеницу да је Турска, чланица НАТО-а, срушила руски авион, објавио како је почео трећи светски рат. Година дана је требало да прође да би спознаја великог писца Гинтера Граса доспела до програма велике Си-Ен-Ен телевизије. Циник би рекао: дугачак је пут што иде из гузице у главу.
Романтичарски настројени љубитељи књижевности одувек су мистификовали способност великих писаца да виде даље и дубље од обичних људи. Цитирани фрагмент из Грасовог интервјуа иде у прилог том типу мистификација. Не само да је Грас пророчки потегао синтагму „трећи светски рат” него је и повезао конфликте у Украјини и Сирији у време кад их готово нико други није доводио у везу. Ипак, већина људи и данас има утисак да свака прича о трећем светском рату који је већ почео представља претеривање и хиперболу. Поставља се питање зашто је то тако.
Има у 13. књизи „Анала” онај моменат кад Цу Лу пита Конфучија шта би направио када би га владар позвао да управља његовом земљом, а на шта је Конфучије одговорио како би најпре „реформисао језик”. На том је трагу Октавио Паз забележио како пречесто сметнемо с ума да су „царства, државе и друге људске творевине створене од речи”. Концепт „светског рата” који ми данас имамо настао је, наравно, деценијама након што се оно што ми данас називамо „светским ратовима” већ било завршило. Савременици почетака претходних светских ратова нису били баш претерано свесни да сведоче о почетку глобалних сукоба које ће историја у будућности прогласити Првим и Другим светским ратом.
Они који данас имају проблем са свешћу да је „трећи светски рат” већ почео имају проблем и с реформисањем језика. Уосталом, Први светски рат и Други светски рат нису такође нужно тангирали све људе. Ако неко нема утисак да је рат тренутно у току, то нипошто не значи да Трећи светски рат одавно не хара, нарочито у контексту оне већ класичне фразе коју потписује Клаузевиц, а према којој је рат „наставак политике другим средствима”. У том смислу је супротстављеност спољних политика великих сила одавно водила ка рату. После целог низа локалних ратова које је проузроковала та напетост, логично је било да се кристалише и глобални сукоб илити „светски рат”.
Напокон, ако већ говоримо о ратовима модерног времена, постоји један који се нипошто не сме прескочити: Хладни рат. То је рат који је практично почео одмах по завршетку Другог светског рата, а завршио се, по широко распрострањеном консензусу, 1989. године падом Берлинског зида. НАТО и Запад су тријумфовали, па се чинило да нема више опасности од светских ратова јер је постојао само један такмац способан за ратовање на глобалном нивоу. Прва последица распада биполарног хладноратовског света била је ратна деструкција Југославије. У време Хладног рата, Југославија је била као „кантина на фронту”, згодна биртија у којој припадници обе војске пију кафу и пиво, препродају цигарете, ваљају девизе и ћаскају о свему и свачему, са загуљеним конобаром који је прво мало склонији једнима, па онда неко време другима, али је темељно поштен па свима одговара да постоји и један такав, налик на Рика из „Казабланке”, пијанца који гледа своја посла, али му је срце на месту, јер у сваком правом рату, рату који има тенденцију да једном, кад-тад, заврши, мора да постоји кантина на фронту да се непријатељ не изгуби из вида, не заборави и не дехуманизује до краја.
Кад се као у холивудским хорор филмовима испоставило да „негативац” из Хладног рата, мада је лежао на тлу избушен мецима, ипак није мртав, опет су се створиле околности у којима је глобални конфликт могућ. Поново се, наиме, испоставило да Америка није једина земља која име неке шире геополитичке интересе односно да се ти интереси у неким ситуацијама супротстављају нечијим другим интересима. Такве ситуације креирају рат, био он или не био формално објављен. А нема више кантине на фронту.
