Мирослав Лазански

Тражили сте, гледајте…

09.04.2017.

Oд четвртка у поноћ велики су редови на словеначко-хрватској граници. Новим правилима Европске уније сваки се путник проверава по два списка, један је национални, државе у коју улазите, а други је списак Интерпола. Нема мајци ни птица да пролети.

Само вас прогласе за особу опасну за безбедност и територијални интегритет државе чланице ЕУ, или целе ЕУ, и нема вам уласка у ЕУ. Још ако нешто лоше и напишете о ЕУ, аутоматски сте забрањени.

Можда на списку има и која је боја очију пожељна, а која је забрањена. Висина и облик чела се подразумевају, такође су на списку, а господин Ломброзо је толико година, откада није међу живима, коначно дошао до потврде своје теорије: „Човек, деликвент“. Углавном, црномањасти и са брадама додатно се контролишу. Чак и они са фино штуцованим брадама, онако фенси полуобријани. Јер, то је могућа бела Ал каида…

Трубе и псују возачи на граничном прелазу Брегана – Јесенице на Долењскем, трубе и псују и Словенци, а још више Хрвати.

„Кај је ово, кај смо се за то борили у Домовинском рату, да нас заустављају и гледају к’о лопове на 25 километара од Загреба“, добацује полицајцима један брка.

Дође ми да му кажем, онако од срца, нека за ово захвали фрау Меркел, она је прво позвала све избеглице са Блиског истока нека слободно дођу у Немачку, добиће стан и социјалну помоћ, кроз неколико година и држављанство, интегрисаће се сви у немачко друштво.

Па раја навалила. Али када је гужва постала несносна и када су почели да пристижу и „муџоси“ који се депилирају и не можеш их на први поглед разликовати од добро препланулих из Давоса или са Канара, е онда је фрау Меркел повукла ручну, то није моја формулација већ врло храбра синтагма председнице Хрватске, госпође Колинде Грабар Китаровић.

И сада ево испаштају сви на спољним границама ЕУ, а највише ми из бивше Југославије, или како се то сада политички коректно каже „из региона“. „Регионалци“.

Пљуште из аутомобила формулације „бог матер“ и „језуш Марија“, отегла се колона на аутопуту од границе са Словенијом скоро до Свете недеље што је, заправо, западно предграђе Загреба. Како ће тек бити путницима из Србије, једна контрола на улазу у Хрватску, друга на улазу у Словенију.

„Бог матер“ Југославијо, рекли би многи у Хрватској где око 18 одсто становника и данас жали за бившом Југом, што је био шок за све дежурне домољубе, да би неколико дана касније уследио нови шок око заједничког језика Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца. Све хрватске новине објављују ко је све потписао ту фамозну Декларацију о заједничком језику, посебно ко је од Хрвата то потписао.

Списак је пун угледних имена са хрватске стране, али јок, сви су и Хрвати и Срби проглашени незналицама, „ниш вреднога“, будалашима, ленчинама, лезилебовићима, орјунашима, комуњарама, југоносталгичарским националистима, четницима, косовцима, удбашима, Удбиним коритарима, водоинсталатерима, столарима, стручњацима за извлачење новца из прорачуна, односно буџета…

И гле ђавола, та се Декларација појавила баш на годишњицу када је давног 19. марта 1967. објављена она чувена Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика. Тада је око тога у бившој нам Југи, или „тамници народа“, скоро награбусио и Мирослав Крлежа, али заиста зашто Шербеџија и екипа барем нису погледали датуме из не тако давне нам прошлости.

А не овако, нова Декларација о заједничком језику баш на годишњицу Декларације о хрватском књижевном језику. Не бих се штел мешати, али то са списком и није оригинално. Ионако спискова разних имена и потписа има и у Србији и у Хрватској. Ако нисте на списку, заправо и не постојите.

Обожавам да читам загребачки лист „7дневно“. То су наслови: „На чело Агрокора долази Јосип Манолић“, човек има скоро 100 година, па „Комуњаре руше Беру и доводе Сабину“, „Тко ће коме украсти гласове: Бруна Есих Пргомету, или обратно“, „Затвор за Ивицу и Здравка“, „Умјесто филмског фестивала ‘Дани хрватског филма’, у Загребу се одржавају ‘Дани српског филма’“, „Тко није вјеран својој странци неће бити вјеран ни својим бирачима“, „У Хрватској само је пљачка вјечна“, „Заједничка језичина Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца“, „Југословени и штоватељи Тита и даље предају на свим водећим свеучилиштима у Хрватској“, „Муслимана прегазио влак, он неокрзнут виче: Спасио ме Исус“…

Два су ми писца у „7дневно“ најдража: млађахни Хољевац и ветеран тениса, угледни адвокат Ходак. И један и други жестоко нападају све што је српско и југословенско. Млађахни Хољевац има партизанско презиме, стари је Вецо Хољевац био првоборац и комуниста, борац за Југу.

Ветеран Ходак, колико знам служио је војни рок у оној „тамници народа“ , у ЈНА у Битољу. Не у Канади, или Аустралији, већ у ЈНА. Како сам и ја био у истој касарни, заставник Жика ми је једном причао о једном момку из Загреба који је најбоље јуришао преко канала, па уз Титово брдо. И правио и зидне новине. И био репрезентативац, у рвању или у боксу? Жика ми то није знао тачно рећи. А Жика га је јако волео. И он Жику. Стално га спомиње у текстовима. Била једном једна земља. И сви је издали…