Ранко Пивљанин

Трамвај звани страх

29.10.2018.

Да наши фудбалери знају да одиграју на прву лопту као што то ради наш народ кад се негде нешто догоди па га то инспирише, клубови би нам играли бар у четвртфиналима европских купова а репрезентација би можда некад била и првак света. На жалост, прву лопту користимо управо тамо где би је прво требало спустити на земљу и размислити шта даље са њом.
Два случаја су ове недеље подигли Србију на ноге: случај медицинске сестре која је на неком шалтеру запалила цигарету и – како га назваше – манијак из трамваја који је наочиглед путника спопадао немоћну девојчицу на седишту.
У првом случају, сирота медицинарка је прошла страшног топлог зеца од стране армије правоверних, (без)скрупулозних, принципијелних чувара друштвене савести ( како да не) који су је растргли на комаде и разапињали на крсту виртуелног јавног тоалета илити просераваонице која носи име друштвене мреже. Плус медији гладни жртава тог типа, увек спремни да у црну земљу затуку сиротана без политичке или неке друге тежине, док уредно ћуте о онима чија ће политика довести да тога да на тим истим шалтерима више не буде било ни неког ко ће запалити цигарету. А камо ли да ради. Обашка, што је „блоw јоб“ друштвеног талога на телевизијама са националном фрекфенцијом у реду, али је запаљена цигарета у рукама медицинске сестре праисконски грех.
Каменовање је стало тек кад је и сама грешница објавила свој пост на некој од тих мрежа и мало „појаснила“ како стварно стоје ствари и да би после свега онога што види и уради током своје смене пута године и године стажа, већина ових што су је били узели на зуб због запаљене цигарете ( испоставиће се оног електронског никотинског симулакрума који је дозвољен) повраћала на истом оном шалтеру. Нити би њен посао радили за све паре овог света, камоли за оних тристотинак евра које прима и због чега армија њених колегиница граби преко границе главом без обзира.
Слична прича је била са социјалном и моралном наказом која је салетала девојчицу у трамвају, док су се остали путници – на снимку се махом виде жене – правили мртви. Аутоматски је покуљала осуда на рачун тих кукавица, што би било у реду да највећи део ових који су се на њих обрушили нису још веће и горе кукавице. Запитајмо се, колико би њих и вас који сте на тастатурама паметних телефона ударали крошее и аперкате манијаку и ширили презир према онима који нису ни прстом макли у одбрани немоћне девојчице, на лицином месту реаговали. Ја ћу вам рећи. Један посто, можда ни толико!
Једном је потписник ових редова отерао неке вуцибатине који су се представљали као комунални полицајци покушавајући да жени која је продавала цвеће на улици наплате казну, али сам се тада зарекао да ће ми то бити последњи пут да некога кога не знам узмем у заштиту. Зашто? Зато што сам крајичком ока спазио жениног супруга, корпулентнијег и од мене и од ових битанги, како се крије иза дебелог стабла дрвета, не падајући му на памет да се умеша.
Поента је да је у овом друштву зацарио страх који рађа погрешну перцепцију и стварности и сопствене улоге у њој. Тај страх нема везе са оним базичном људском стрепњом, он је индукован и научен, успешно се потхрањује и негује и део је злочиначке промисли да се уз помоћ тог страха влада а људи држе у покорности.
Ћути и трпи! Склони се, није твој посао! Пусти, неко ће други! Неће! Ако тај други ниси ти, неће ни он! Страх је породио апатију и незаинтересованост, умртвио социјалне инстикте, побркао приоритете, од људи направио безосећајне моралне руине који више нису у стању ни да се постиде сопствене индоленције.
Не мислим како около треба да ходамо попут усамљених бораца за правду са Дивљег запада, али би морали да мало подигнемо главу, ризикујући да ти иста понекад и запне за нечију руку.
Да трамвај није био испуњен страхом и онај би беспризорник, колико год му то било напорно, мало размислио пре него што је насрнуо на девојку. Он је само инстиктом вука препознао атмосферу тора и уплашених оваца и кренуо. Не умире човек кад смрт по њега дође. Умро је кад почне да се плаши!