Слободан Антонић
Тотални капитализам
Од кад знам за себе слушам о „позном капитализму“ – завршном стадијуму капитализма, препуном декаденције и противречности, који води ка револуцији.
Сам појам потиче од Зомбарта (Spätkapitalismus), још с почетка 20. века, а затим га је популаризовао Мандел, седамдесетих (Late Capitalism; прев. овде). Крајем 20. века афирмисао га је и Џејмсон, који је, као израз позног капитализма, препознавао постмодернизам (овде и овде; прев. овде).
Данас многи аутори говоре о позном капитализму као нечему подразумевајућем, што не тражи чак ни референцу (рецимо, овде), или пак тиме означавају свакодневне апсурдности модерне економије (овде).
Али, у прве две деценије 21. века капитализам изгледа живљи него икада пре. Никаква декаденција, никакве револуционарне противуречности. Јер, све раније бремзе су нестале.
У 19. веку капитализам су још ограничавале војно-аристократске и црквене структуре, као и остаци традиционалног морала. Није све могло бити роба и није се свако могао купити (унајмити) да ради било шта.
Такође, у 20. веку капитализам су снажно зауздавали и синдикати, социјалистичке и радничке партије, јаке националне државе, кејнсијанизам, држава благостања и, наравно – блок социјалистичких земаља.
А онда су, са сломом социјализма 1989, готово сва ограничења нестала. Капитализам је, на политичкој и идеолошкој сцени, остао сам – као једини господар. Како то објашњава Штрек (овде), срушене су све регулаторне институције које су спутавале ширење капитализма и комодификацију свега и свакога: ствари, људи и природе.
Капитализам је показао своје најружније лице, уништавајући све што смета неограниченом профиту и нарастајућој империјалној ренти: сваку друштвеност, сваку традицију, сваку заједницу, сваку установу, сваку сувереност, сваку личност…
Финансијски капитал не само да је постао доминантан, већ и највећим делом шпекулативан – највеће зараде су ван реалне економије (уместо Н–Р–Н´, сада имамо само Н–Н´).
Дерегулација тржишта рада и уништење синдиката су од радника и службеника направили прекаријат – потплаћену радну снагу за привремене и повремене послове.
С друге пак стране, најбогатији капиталисти сасвим су се одвојили од свог друштва – јер, њихови профити све више долазе из транснационалних ресурса. Међународна плутократија изградила је и транснационални идентитет.
Настала је суперкласа (Superclass), како их назива Роткопф (овде). Неких шест хиљада људи налази се на друштвеном врху света (31). Захваљујући ванредно унапређеним средствима саобраћаја и општења, они су у великој мери кохерентна, планетарно умрежена група (25-31). Сам Роткопф не мисли да је реч о некаквој самосталној, завереничкој организацији. Ради се о неформалној, социјално и статусно повезаној групи, која настоји да сачува своју привилиговану позицију у светском систему (18-19).
Фурсов, међутим, сматра да је, од самог почетка, капитализам одликовало настојање да се образује самостална и од националних држава независна плутократска структура (овде и овде). Он тврди да је природа капитализма као система, још од средине 18. века, „пројектно-конструисана, усмеравајућа и номогенетска“ (номогенетический характер). Већ тада се јавља амбиција, код најсамосвеснијих капиталиста, да се овлада не само националним друштвом, већ и главним економским процесима на планети.
Та амбиција је постала реална с тријумфом капиталистичког глобализма 1989. и с револуционарним унапређењем средстава општења и контроле (интернет, биг дата, вештачка интелигенција). Тако је, по Фурсову, настала мрежа међусобно повезаних и затворених наднационалних групација супербогаташа – 300‒400 породица (кланова) које су у својим рукама концентрисале богатство, моћ и медије.
Фурсов тврди да су „конспиративне структуре, заправо, трећа димензија капитализма, која довршава капиталистички систем и даје му целовитост“ (овде). Капиталистичка елита од самог почетка (тј. од 18. века) делује офанзивно – она има амбицију да овлада системом – политиком, медијима, културом, а на крају и светском историјом. Она то мора да ради – не зато што жели, већ стога што једино уз такво деловање капиталистички систем уопште и може успешно да функционише.
У основи, капитализам, по својој природи, жели да разори све што смета претварању ствари и бића у робу, односно свих односа у чисто новчане. Појединац мора да остане сам, наспрам система, што мање заштићен било каквим солидаристичким или духовним структурама. Зато капитализам немилосрдно разара нацију, религију („смрт Бога“), уметност, породицу, на крају и самог човека („трансхуманизам“)…
Управо о томе пише Фузаро у књизи Нови еротски поредак (2018). Он каже да савремени „турбокапитализам“ (turbocapitalismo) промовише оне идеје, теорије и понашања које појединце чине све слабијим и неповезанијим, а самим тим и све изложенијим манипулацији и експлоатацији. Саставни део ове идеологије је тзв. сексуално ослобађање – уклањање свих табуа и забрана (што је пандан дерегулацији тржишта), уз промоцију модела лаке промене партнера – баш као што се и од радника очекује да прихвати краткотрајне послове на одређено и њихову убрзану сукцесију.
И док брачна и породична љубав стварају јаке везе алтруизма и солидарности које појединца подржавају и оснажују, „апсолутни капитализам“ (capitalismo assoluto) настоји да се изврши „деетизација света живота“ (deeticizzazione del mondo della vita; стр. 22). Циљ је да испред моћног, глобалног Господара остане тек слаби, атомизовани, недруштвени и изоловани „прекарни Слуга“ (precarizzato Servo) који другог пре подне види као супарника у такмичењу ко ће да ради јефтиније и ефикасније, а поподне као објекта сексуалног задовољства (20-23).
Отуда толика системска подршка „џендер идеологији“ (ideologia genderista) која, одвајајући сексуалност од биолошког пола и рађања, појединца чини суштински несигурним, отуђеним, дезоријентисаним, усредсређеним на сопствену сексуалност и последичне сукобе с окружењем – од породице до друштва-нације.
Идеални постидентитетски радник-потрошач, објашњава Фузаро, практично мора да изгуби сваки идентитет (попут класног или националног) осим сексуалног (22). А и он треба да буде флуидан и неодређен, како би појединац, сведен на пансексуалну монаду, био лишен свих капацитета да уочи злоћудност система и пружи му отпор (223-224; 311-312; 353).
И пошто је разорио или раслабио све друге структуре, капитализам је, у нашем времену, дошао и до саме природе човека („трансхуманизам“). Али, тоталне амбиције – које као да више ништа не може да ограничи – на крају доживљавају и рађање одсудног отпора.
Штрек верује да „већ сада капитализам умире као резултат уништења својих противника – он скапава, такорећи, од превелике дозе самог себе“ (from an overdose of itself; овде). Концентрација светског богатства у мало руку, доминација шпекулативног капитала и империјална пренапрегнутост, угрожавају саме основе система.
С друге пак стране, најава замене све јефтинијег људског рада аутоматима, рађа страх да ће капиталистичка суперкласа на крају пожелети да елиминише велики део „непотребног“ човечанства – излишног као радна снага, а одвећ сиромашног да би доприносио „тржишној тражњи“.
Ударивши на све, тотални капитализам као да је коначно изазвао појаву обједињеног отпора. Актуелну антисистемску побуну две од последњих неколико преосталих националних држава – Русије и Кине, од којих ова друга још има снажне елементе социјализма, а прва елементе традиционалног солидаризма и комунитаризма („православни социјализам“) – подржао је готово цео Трећи свет. Африка, Латинска Америка и Азија схватају да је ствар отишла предалеко, те да ће их хибрис тоталног капитализма у тишини придавити, ако сад нешто не предузму.
И тако, као да живимо у одсудним временима у којима се бију многе битке, али које се могу посматрати и као једна – од Бахмута, до отпора „џендер идеологији“. Ово је можда последња прилика да се хиперкапитализам заузда. Јер, ако сада не буде заустављен, његову победу већина човечанства, па и сам човек, можда више неће успети да преживи…
