Милан Ружић

Тешко Косову са нама!

21.06.2019.

Занимљиво је како у нашој земљи сви себи дају за право да причају о Косову и Метохији, што им као Србима и припада, али им не припада као гласноговорницима антисрпских интереса и самопрокламоване елите која се састаје по разним емисијама на телевизијама са националном фреквенцијом анационалног садржаја.

О Косову и Метохији најгласније говоре они који су одувек ћутали, а огрлатили су када су им на њиховим шалтерима рекли да се мишљење о „косовском питању“ може добро наплатити уколико радите како вам кажу.

Са друге стране, бранитељима Косова и Метохије и српског националног идентитета, потребни су браниоци. Овде се патриотизам не сматра узвишеним осећањем припадности, оданости и добронамерног деловања за добробит државе у којој се живи, већ је окарактерисан као поремећај. У Србији, сведоци смо бројних примера, патриотизам се некако прележи, попут богиња, па они који тако учине постају највећи стручњаци за превенцију патриотизма.

Како Косово и Метохија смеју да буду свачија тема, а геј параде само тема тзв. ЛГБТ заједнице? Због чега се овде напредном и интелектуално релевантном изјавом сматра само и искључиво она која се тиче одрицања од Косова или она која за циљ има да нанесе штету Србији? Којим пречицама се дошло до тренутка када треба разрешити највеће историјске спорове и кавгања, а оставити нерешена најважнија питања људског достојанства, националног идентитета и будућности наше деце? Понашамо се као да немамо других, како кажу, проблема осим Косова и Метохије и као да је све проблеме могуће одложити, осим овог, а управо је супротно.

Нека буде јасно да онај ко призна Косово и Метохију као независну државу, тим поступком обезвређује све наше победе од 1389. године. Ти људи ће обесмислити и отписати целу нашу историју. Превешће нас са победничке на страну губитника.

Наши манастири и цркве постаће туђи или их неће бити. Наша држава биће краћа за главу. Наша деца неће знати одакле су. Наш народ постаће стадо са страним звоном око врата које ће уједно бити и омча. Исписаћемо се из народа, а својевољно се уписати у ново робовласничко друштво, и то као робови. Идентитет ће нам, без Косова и Метохије, сезати до тренутка у историји до ког су се претплатили наши будући власници и гоничи. Наше културно-уметничке врхове којима се свет дивио замениће савремена дна по којима се ваљамо. Наше славе постаће празници за чије прослављање ћемо добити иконе оних грешника и душмана које нам наметну као свеце. Деца ће нам историју учити од оних који до јуче нису били њен део.

Нашем народу сигурност ће гарантовати они који су нас бомбардовали и они који су нас клали, мучили и протеривали.

Без Косова и Метохије не може бити ни Србије, а без Србије не може бити Срба, осим оних који су се као Срби родили, а живе за то да умру као неко други. Како се ко роди, тако и умире, без обзира на то што покушава да мења личну карту и чипује је ревизијом историје своје породице и државе која се стиди што му је кућа и мајка.

Косово и Метохија могу без нас, али ми не можемо без њих. Благо нама са Косовом и Метохијом, тешко њима са нама.