Желидраг Никчевић
ТЕШКО ГРАДУ КОЈИ ПРОТЈЕРА СВОЈЕ ПРОРОКЕ
Лијево је споменик Михаилу Булгакову, коме су Украјинци селотејпом прелијепили очи и уши да не би видио или чуо како „ниткови-петљуровци тероришу руско становништво својим гнусним, измишљеним језиком, у коме је мачка кит“ (кот это кит – „Бела гарда“).
Али Михаил Афанасјевич је Ријеч, а она је свуда и све зна.
Шта је он видио прије 100 година?
„Тама је прекрила омражени град. Мостови су ишчезли… са неба се спустио понор и преплавио базаре, уличице, језерца… Велики град је нестао, као да никад није ни постојао. Тама је прогутала све, плашећи све живо“ („Мајстор и Маргарита“).
Ето шта се догодило са градом Кијевом крајем 2025. године. На фотографији десно.
А догодило се јер су Украјинци у ствари сами себи обмотали главе селотејпом – уз хистерични смијех, псовке и клевете – и сад јурцају, глуви и слијепи, нијеми, на ивици понора.
Шта рећи? Тешко безумнима. Тешко граду који протјерује своје пророке – на такве градове Господ шаље таму.
Не почиње тек тако „Бела гварда“ злокобним новозавјетним цитатом: „И суд примише мртваци као што је написано у књигама, по дјелима својим…“ (Откривење Јована Богослова, Апокалипса 20:12).
П.С.
По дјелима њиховим! Како да се ту човјек не присјети овдашњих несрећника који су, глуви и слијепи, с Ловћена обурдали Његошеву капелу и грчевито се опиру њеном неминовном уздизању, или оних из комшилука, који су Андрићеву бисту стрмоглавили у Дрину, да би данас проклињали генијалног Сарајлију који је на њеној обали уздигао Андрићград.
