Владимир Кецмановић
Телетабиси и сапутници
У чувеној „Топ листи надреалиста“ бејаше лик који се звао Огулин Огло Ћулибрк. Делимично због те асоцијације, актуелни глодур корпоративног НИН-а ми је много симпатичнији од његових заменика, уредника културе и осталих „експерата“. Други разлог је што се човек бави економијом, па рачунам како у враголије везане за припадајућу му награду није претерано инволвиран. Трећи је што, барем визуелно, делује као доброћудан тип.
У свом најновијем уводнику, међутим, Огулинов презимењак је, канда, одлучио да се у оно у шта се не разуме инволвира и да се потруди да не буде симпатичнији од прилично антипатичног окружења у ком се нашао.
А пошто књижевност не капира, очекивано се дохватио економије и власничке структуре фирми које додељују неке друге књижевне награде.
Међутим, није очекивано или барем не би требало да буде очекивано што је посматрајући ствар из свог угла – опет омануо.
Писце, наиме, не занима ко је власник Витала и Вечерњих Новости све док се у жирије награда које те фирме додељују не постављају политички комесари – књижевни диелтанти. Што се награде Меша Селимовић тиче, нови власник Новости је паметно задржао Велики жири, па ту до промена није дошло. О већини жирија Виталове награде, истина је, не може да се каже много тога доброг, али ствар ни приближно није отишла тако далеко да би могла да се мери са новониновским волунтаризмом. Да не говоримо о томе како НИинова награда, с тим би глодур морао да се сложи, вуче симболички капитал који Виталова не вуче, па нови, страни власник НИН-а на том пољу има прилику да много више упропасти и ту прилику, не бавећи се неподопштинама својих локалних намештеника, ударнички користи.
Али, ако је већ одлучио да се мери са поменутим наградама, глодур има основа за умерени оптимизам. Наш бојкот и нема циљ да његову награду уништи, него, напротив, да је, из сентименталних разлога, подигне на ниво – ако не награде Меша Селимовић, који је, имајући у виду околности, недостижан – оно барем на ниво Виталове, где ће јој, док редакција схвати како мора да се уразуми и спречи очигледно идеолошко силовање уметности, отприлике и бити место.
Е да, што се тиче поређења са Манчестер ситијем – опет те несрећне спортске паралеле – правила у фудбалу су много јаснија него у књижевности, па газди шеику Менсуру бин Заједу на памет не пада да из тима избаци најбоље играче, зато што, на пример, нису његове вере, а убаци типове са две леве ноге зато што редовно клањају. Због тога навијачи тог клуба немају разлога да га мењају. Пошто су књижевне ствари мање опипљиве, ту је потребно више од једне сезоне да читаоци провале како глодурову награду добијају лоше и траљаво написане књиге, зато што мерило није добра књижевност, него поклоништво вери која је по вољи ајатолаху Теофилу и сродним му богољубима.
Толико о „власничким структурама“.
Мени лично госн. Чулибрк замера што сам рекао да ми, који у његовом циркусу не учествујемо, нисмо телетабиси, па да се такмичимо ко ће пре да удовољи псеудотитоистичким, „бхсцг“ задатим темама дрвених критичара, радијских филозофа и осталих књижевних аматера а идеолошких левичара на капиталистичке батерије које је у жирију окупио.
Оптужује ме новопечени реторичар како хоћу да кажем да су они писци који су се на конкурс лажног СКОЈА-а пријавили – сви одреда телетабиси.
Не, нећу то да кажем. Хоћу да кажем како су критеријуми жирија за чији је избор барем формално одговоран, критуеријуми који од писаца захтевају да се као телетабиси понашају.
А да ли они који такве критеријуме прихватају телетабиси јесу или нису, то је питање за њих, па глодур може да их пропита ако га занима.
Но ево, пошто сам добро расположен, а и зато што она асоцијација на симпатичног Оглу и даље стоји, понудићу му одговор који је, нажалост, тачан.
Неки од његових кандидата заиста и јесу телетабиси. Неки, ту се слажемо, телетабиси нису, али су одлучили да дебилним критеријумима – из различитих разлога, међу којима су доминантни жеља за иначе варљивом, а у конкретном случају и све дискутабилнијом славом и кинтом коју доноси глодурова награда, укључујући све слабије тираже које она обезбеђује илити не обезбеђује – ипак изађу у сусрет.
Ето – глодур је у свом уводнику захтевао да се о својој изјави јавно изјасним. А мени, будући да сам само глодур културноуметничког програма, па макар био у питању јавни сервис, а не целине једног некада угледног медија, па макар му углед ишчезао – посебно пошто је запретио шта ће да се догоди ако он развеже језик, због чега сам се смрзао и, ево, никако да се одледим – нема друге него да послушам.
Од глодура НИН-а, опет, очекујем да буде коректан и овај одговор, у следећем броју, на пристојан начин објави.
Замолио бих га и да, иако на то по закону има право, мој наслов не мења.
