„Тешко ли се у полет пуштати/ на лађици крилах распетијех,/ без кормила и без руковође,/ у бескрајни океан воздушни…“ (Његош)
По свему судећи, Украјинска православна црква Московске патријаршије (десетине милиона вјерника и ревносног свештенства) ових дана коначно ступа на пут ка Голготи, страдално крварећи.
Док кијевски режим наставља са претресима, хапшењима и ликвидацијама, просвећена Европа ћути и подмукло се радује трагедији. Ни са православног Балкана, нажалост, не чују се никакви озбиљни приговори.
Ако неко још сумња или не схвата да је ово рат за Христа и – како је још у прољеће писао отац Андреј Ткачов – „Zа Vеру“, више дилеме нема. Сатанистичким расколничким сектама властодршци нуде да заузму Кијево-Печерску лавру и све цркве у земљи, истјерујући одатле гвозденим шипкама парохијане и свештенике. Чак и оне који су „од страха јудејскога“ свих ових осам „постмајданских“ година упорно истицали своју лојалност „независној држави“, а на Донбас заборавили. Није им помогло.
Кијевски сатрапи кажу да штите своје грађане од туђег духовног „центра утицаја“, од Русије. Да, Украјинска православна црква, као и друге канонске помјесне цркве, заиста има духовни „центар утицаја“ – ван Украјине. Али он није ни у Русији. То је наш заједнички „центар утицаја“, који је створио нашу православну цивилизацију, који нас је водио кроз вјекове, а води нас и данас. Недоступан службама безбједности, једнако украјинским као и монтенегринским.
Пошто је црква од Господа саздано мјесто Његовог присуства, гонећи цркву, кијевске власти и њихови западни налогодавци из Украјине протјерују Бога, што су и овдашње слуге сотонине покушале да ураде уочи свенародних литија.
Сад тачно знамо каква је била њихова „црногорска агенда“.
Протјеривањем Бога из Украјине, овај рат коначно почиње да личи на библијски Армагедон: грандиозна битка свјетлости и таме, војске Бога и војске сатане.
Побједника са већ пораженим!
Добро би било да се наше часно свештенство присјети „Луче микрокозме“ и каже нешто о овим епохалним збивањима. А најбоље – Истину.