Зоран Шапоњић

Тај им дан не могу опростити

24.03.2016.

Испадосмо ми кривљи од њих који су криви и по Божјем и по људском праву. Сад се ми њима извињавамо, љубимо им крваве скуте, незвани играмо на њиховим свадбама а они нам одредили место за вратима. Зовемо их у наше сватове а они нам са црним барјацима долазе. Све нам њихово лепше и пријатније. Кад поменемо нешто наше ми се постидимо. Просто нам драге њихове бомбе и ракете. Драже но наше песме и процветале трешње. Драге зато што су њихове. Не дај боже да неко рече реч против. У топ би га ставили.

Испаде, нису криви они, но смо криви ми. Више жалимо њих но нас саме. Жалије нам њихових пара и ракета но наших суза и глава. Истрошили се људи. Да су наше сузе њихове вределе би више. Наше не вреде ништа јер су наше. Жалије нам њихових мајки но наших. Јер су њихове мајке њихове. Шта знају наше мајке шта су бол и патња.

Више вреди једно њихово „жао ми је“, назор речено, него седам потока наших суза и седам потока наше крви. Они су имали право то да учине, ми немамо право то ни да поменемо. Сами смо криви што нам се то десило. Немају они ту шта да нам објашњавају и да нам се правдају. Ми њима треба да се правдамо. Крива су нам и деца у колевци, код њих није крив нико, нити ће икад бити. Нити то ко од нас сме да помене. Да се они не увреде.

Намучили се њихови пилоти. Бацали бомбе дан и ноћ. Требало је то постићи. Требало је нишанити и циљати и по мраку и по дану. Просто нам их дође жао. Требало би их одликовати. Турити им медаље на крваве скутове.

Нашој деци то што је било не би требало помињати. Никако. Боље ће им то они објаснити. Они знају боље но ми. Ми морамо да гледамо у будућност. Код нас је само будућност светла, код њих и прошлост и будућност. Не зна се одакле бије јача ждрака.

Добро треба да припазимо шта радимо. Кад наиђемо поред споменика, крстача и рушевина да окренемо главу. Ако погледамо, ко зна како ће то бити растумачено. Ако се намрштимо – брука. Ако заплачемо, одакле нам право кад смо сами криви. А, и шта је наша суза спрам њихове.

Они све знају боље од нас. И како се кандило припаљује. Ако то сами не схватимо, они ће нам припомоћи да то утувимо. Шта ће кад морају! Не могу да постигну, а дошли би да нам објасне како се славска свећа пали и како се чита „Оченаш“ уочи славе. Кад се они буду питали нећемо га ни читати. Припомоћи ће нам они да то утувимо, кад већ неки од нас то до сада нисмо.

Намучише се помажући нам. А код нас још има незахвалних. Не зна се више шта су за нас учинили. Колико су нам ваљали. Ни побројати се не може а камоли захвалити им.

И, све што нам они учине за наше је добро. Нисмо ми довољно паметни да то схватимо. Што раније схватимо боље за нас. Неки међу нама, куд наопако, још у њих сумњају. Не знају кукавци да су у њих и бомбе паметне.

Што пре душу изгубимо то ће нам бити лакше. То нам они хоће рећи, а ми то никако да прочитамо. Шта ће нам душа јер тамо куд нас воде она и не треба. Ко се супротстави они му неће двапут објашњавати. Сам ће бити крив. Као што смо и ми сад криви.

И пишем све ово, а на памети ми једна слика. И, никако да је одагнам. Пролеће 1999. године. Ја дошао са Пештера, из Седме брдске бригаде кући, на дан одсуства, сија сунце, моја деца играју се на ливади, а изнад лете њихови авиони… Иза брда, од Кокиног Брода чује су тутњава њихових бомби… Руше и пале, убијају. Ћуте моја деца на ливади, ја их заклонио под скут од војничке блузе, дрхте од страха, застану и гледају висок стуб дима и прашине који се подиже од срушеног моста на Кокином Броду, знају и они шта и ја, а мени удариле сузе, четвороструке…

Од неког јада.

Тај им дан никад опростити ни заборавити нећу.