Милан Ружић

Та дивна створења

28.05.2021.

Српска интелектуална елита с медијском позадином – та дивна створења. Ако се дотакнемо теме о интелектуалцима од којих се очекује да делују у оквиру свог умећа и талента, а не да делују паметно по телевизијама или новинама, сваког Србина мора да наљути погрешно коришћење медијског простора који им је најчешће заслужено дат.

С обзиром на то да наши политичари, ситуација је слична у целом свету, успевају себе да представе, између осталог, и интелектуалном елитом, српски интелектуалци су сатерани у нискотиражне медије и портале. Наравно, не треба заборавити и три медија која су изузетно читана, а која ипак успевају да дају простор интелектуалцима. Међутим, шта када српски интелектуалац тај простор учини антиинтелектуалним?

СВРХА – САМОПРОМОЦИЈА Он тај простор не користи да помогне онима који га величају и који његов рад сматрају огромним националним узлетом и ободрењем утученог народа, већ те фреквенције или стране користи како би неговао слику о себи, како би речима и неупотребљеном памећу артикулисао опште мишљење без нуђења решења, а у сврхе самопромоције. Ова врста интелектуалаца, назовимо је шаљиво кршећи сва лингвистичка правила intellectualicus egocentricus, има потребу да стање у ком се ова држава с њеним народом налази артикулише на што паметнији начин, обавезно лишен сваке употребљивости.

Друга врста интелектуалаца јесте она која има улогу да скреће пажњу с важних ствари на оне неважне, користећи се старим методама служби, али помињући речи које сваког Србина терају да поскочи, попут Косова, Бога, јунаштва и слично, купујући тако јефтино пажњу гледалаца или читалаца. Њима те речи, поред поена публике, доносе и трибинашко тезгарење по портама манастира. Њихова улога јесте подсећање на оно што јесмо или бодрење народа на начин који ће га натерати да створи илузију о томе како и даље има достојанство и огромна дела која гарантују идентитетске узлете. Такав интелектуалац се може одредити као intellectualicus distracticus.

Трећу врсту чине они који свој положај у медијима користе како би се препоручили некој групи преко које ће управљати уништењем својих неистомишљеника, најчешће привидних, у интелектуалном, идеолошком, или било ком другом смислу. У питању су они који сав свој интелект ангажују у сврхе ускраћивања медијског простора свима онима који су мало вреднији од њих, или се барем више труде, па постају миљеници публике. Ова врста је веома штетна, како по народ, тако и по друштва, одборе или удружења у којима паразитира без икакве намере да учини нешто добро. Ову врсту која се храни обрачунима можемо назвати intellectualicus opportunicus.

СУШТИНСКИ НЕУПОТРЕБЉИВИ Четврта врста суштински неупотребљивих, иако неоспорно паметних, интелектуалаца јесте она која медијски простор користи искључиво за то да пише или говори о неком већ признатом и хваљеном интелектуалцу како би се преко његових леђа попела на незаслужени пиједестал одакле има добар поглед на оне који се својим трудом тамо пењу. Њихов задатак је да их у томе опструирају. Такозвани intellectualicus obstruericus.
Пета врста јесу они који жуде за медијском пажњом (иако је ово одлика скоро свих наведених група), па се не либе да се појављују на местима која су у потпуној супротности са било чим интелектуалним и друштвено или научно корисним. Они негују своју и заблуду публике да знају све о свему, а у ствари је то мешавина кафанских прича, полупроверених информација и шпијунских сашаптавања, тако да увек имају нешто да кажу, обавезно погрешно, али су се појавили на телевизији, па нема ни везе шта уста причају док год постоје уши које слушају и очи које ће их запамтити, па их тако лансирати у сферу јавних личности с којима би свако хтео барем да се слика. У питању је intellectualicus teatralicus ignoranti.

Шеста врста су они који раде све што затреба и што се нареди, или плати, како би добили своју фотељу у САНУ или на неком другом месту, наравно незаслужено, где ће моћи да паразитирају остатак живота тражећи да им се људи обраћају искључиво титулама до којих су незаслужено дошли. Њима су ова држава и њен народ на последњем месту. То је intellectualicus honoricus.

Све ове врсте, осим лоше смишљених поспрдних назива, имају једну ствар заједничку, а то је памет, и другу искључиво декларативне природе, а то је патриотизам.

Живимо у времену у ком нам овакве поделе, биле оне логичне или не, уопште нису потребне. Потребна је жеља да се допринесе општем добру и да се на рушевинама нашег идентитета и културе сазида ново утврђење које ће нас бранити од пошасти новог света који се дичи искључиво настраностима. Поред те жеље, потребно је дело. Улажите у дела, а не у недела, иако ће дела бити мање медијски пропраћена, док ће недела, што је исто што и одсуство дела, бити извор медијске славе.

Дело, драги српски интелектуалци, дело, а не медији и поделе. Уколико сами не шутнете од себе жељу за медијским експонирањем, може се десити да вас народ шутне у медијску позадину.

Дело које ће наш народ чувати од навале свега онога што прети да нас уништи. А ако вас дела не привлаче, склоните се, не морате нас ни гађати камењем вашег самољубља и конформизма – боли.