Милан Ружић

Све проказано, растргнуто, попаљено…

02.12.2018.

Не знам о којој земљи причамо када говоримо о Србији! Да ли је остало ишта осим имена и срамоте? Успели смо врло брзо да развалимо, раскућимо, распарчамо, постидимо, понизимо, стрпамо у тигањ демократије, налијемо уљем које смо добили цедећи своју памет и у том тигању испоховали српски идентитет похујући га честицама улагивачког менталитета и потребе да нас воле они који нас мрзе.

    Разграктале се силиконске вране са националних фреквенција дајући ритам већини политичара који се од тих силиконских наказа у мини сукњама разликују једино по томе што више наплаћују од њих! Такви политичари говоре текстове песме која се пише за нас негде у Великој Британији или Америци, а извођач радова је Немачка. Рефрене тих песама нам певају они који су нас до јуче засипали бомбама, а ми их задивљено слушамо награђујући их френетичним аплаузима за оно што нам на уво отпевају, иако нам певају о нашој пропасти и даљем задуживању, цепању и затирању.

    Мера памети у овој држави је број појављивања на телевизији, небитно у каквим емисијама, рекламама или филмовима. Свој патриотизам исказујемо пљувањем по сопственој историји, провокацијом рођеног народа и спремношћу да страдамо за друге, јер су Срби некако брзо прихватили да им је ближа било која држава осим Србије. Ако говоримо о својим прецима на које би нам требало забранити да се позивамо, ми смо их изневерили. Постали смо оно против чега су се борили, а не оно за шта су се борили.

    Мерило квалитета наше уметности постало је то колико неко може да облати рођени народ пред другима, па ако успе у овоме, добиће све оне награде које је одувек сањао, а које му додељују они који су га одувек поробљавали и који су били задужени за антисрпску пропаганду. Што би они снимали филмове о нашим непостојећим злочинима када можемо ми за дупло мање паре и са дупло мање стида, а само због тапшања по рамену оних који ће нас тако задужити и можда нам понекад дозволити да скинемо окове у које су нас они и бацили.

    Деца су нам навикла да одрасту пре времена, јер не желе да пропусте савремене играчке својих страних вршњака попут дроге, алкохола, разголићених селфија, вожње без дозволе, крађе, пребијања, убистава, незнања, пироманије, а неретко и самоубиства, намерног или случајног. Срамота је у данашњој Србији бити дете, јер се за детињство нема времена. Одгајамо клик генерације које све желе да ураде ако може одмах, а уколико затреба стрпљења, онда им је све одвратно. Ако пљуште лајкови, пратиоци, тагови, све је у реду, а ако њих нема, завлада депресија. Дрзне ли се неко дете да буде оно што јесте, зажалиће. Постаће плен. И даље има фантастичне деце и једино у децу још верујем, јер имају времена да се врате на прави пут уколико пута има. Ми смо криви за понашање наше деце.

    Цркве смо прогласили леглима нацистичких проповеди, домове културе оличењима културног „смаралаштва“, концертне дворане прошлошћу, позоришта проклетством сиромашних, уметнике идиотима са школом, поједине школе претворили у дилерске интересне сфере, споменике измештамо, претурамо, разбијамо, оне окупаторима обнављамо, у земљи неписмених, уздамо се у информатичку писменост. Говоримо о лагодном животу тамо где половина Срба живи без струје, воде, пута. Причамо о борби за наталитет, а у претходне четири године нам је земљу напустило 592 000 људи! Боримо се за улазак у ЕУ у време када из земље одлазе најбољи. Па ко ће да уђе у те уније?

    Историју свако прекраја како жели, деградирамо од људи у мајмуне, па се не задржавамо ни на њима, већ одосмо опет до амеба. Србин без памети је постао идеалан Србин, човек без школе постаје уважени уметник, девојка без стида постаје мерило васпитања, свака реченица која се јавно изговори постаје политичка, људи се из станова селе у рачунаре, млади се одлучују да пре буду керовође него очеви и мајке, учене људе је срамота што су учени, па пале своје дипломе државних факултета не би ли купили неку са приватног, па да постану менаџери. Сви су блогери, влогери, утицајни твитераши, звезде Фејсбука, инфлуенсери са Инстаграма, па смо земља у којој нема непознатих. Сви су јавне личности и узори, осим оних паметних и тихих људи.

    Ко покаже задњицу – тај је академик, ко раздрљи груди – калуђерица, ко открије међуножје – просветитељ, ко цео живот ради на заглупљивању народа – стари добротвор, ко ништа не прочита – неоптерећен политиком, ко ништа не зна – има за право да нас нечему учи, ко живи на селу – срамота је за целио српско напредно друштво, ко напредује – заостаје, ко мисли – нека иде да мисли у другој земљи. Све смо ово сами себи учинили и сви смо за ово криви, а онда смо решили да тражимо кривце међу собом, па смо се и овако ситни бројем додатно поделили. Не знам постоји ли иједан народ у којем владају толике поделе на ово и оно, а нико не зна ни шта је ово, нити може рећи шта је оно што он није.

    Ко год нема стида, а има уста и из њих не уме ништа паметно да пусти, тај нека своју главу припреми за круну, небитно је у којој области и од чега је круна.

    Све је порушено, проказано, понижено, укаљано, одвојено, расточено, забрављено, окрвављено, увијено, минирано, науљено, ишчашено, разваљено, продато, откинуто, проклето, поречено, погажено, обогаљено, упрошћено, протерано, растргнуто, замазано, поједено, попијено, попаљено, измештено, а тврдимо да је светло, угланцано, затегнуто, улепшано, позлаћено, сачувано, легализовано, организовано, новоизграђено, плаћено, побољшано, примерено и наше.

    Шта је данас наше осим срамоте за коју се међусобно кривимо?

    Где је та Србија о којој увек причамо и којом се хвалимо? Покажите ми је на карти света да знамо где да одемо ми који из Србије не желимо?

    Сви смо криви за своју судбину, па ни ја нисам изузетак, али желим да видим хоће ли још неко да призна! И не могу мрзети своју земљу па нека је најгора на свету. Немам другу и док год имамо и само једну врлину, пре ћу је истицати пред странцима, него бескрајне мане.

    А када смо сами са собом, ми Срби, дајте тада да признамо да живимо у нечему што не знамо шта је и да се међу собом поделимо на оне који су застиђа својих родитеља, своје државе, свог народа и одузмемо им простор за заглупљивање оних који још увек имају шансу и на оне који нешто могу да учине и некако растерају ову маглу јавне порнографије и псеудодемократије.

    Ми смо Срби народ који ће убити само једна реч – демократија. Неће нам права демократија донети ништа лоше, него ћемо страдати због тога што смо ми сав свој неморал, глупост и ропство другима стрпали у ову једну реч којом се препоручујемо свету.