Желидраг Никчевић
СВЕ ПОШТЕНО
Мало подсјећање на историју. И на морал.
Кћерке књаза Николе су се школовале у Смољном институту благородних девица у Санкт-Петербургу. Удајом Милице и Анастасије-Стане за кнежеве из династије Романов (1889) књаз Никола је добио прилику да још више ојача свој утицај у руским дворским круговима.
Александар III је наредио 1885. да се књазу Николи додијели 400.000 рубаља „за личне расходе“, а Русија је преузела на себе и све трошкове око састављања Имовинског законика (1888) Црне Горе (160.000 рубаља) као и трошкове награде састављачу Валтазару Богишићу. Мала и сиромашна Црна Гора је 1889. године имала велики спољни дуг: 771.000 гулдена аустријским банкама, 600.000 франака приватној банци у Цариграду и више од милион рубаља Русији. Русија је 1889. године отплатила дуг Црне Горе аустријским банкама и приватној банци у Цариграду, након чега је Црна Гора била дужна само Русији 1.890.000 рубаља. Половина тога дуга је ОДМАХ ОТПИСАНА са руске стране, а другу половину је Црна Гора требало да отплаћује ПОСТЕПЕНО ИЗ РУСКЕ РЕДОВНЕ ГОДИШЊЕ ПОМОЋИ – „увећане два пута“.
Услов за консолидацију дуга на овај начин био је да Црна Гора не узима нове зајмове, али су већ наредне три-четири године узета три нова кредита: 1890. код аустријске Лендер банке 250.000 гулдена, 1892. код Цариградске банке 650.000 гулдена а 1893. код аустријске Боденкредите 1.000.000 гулдена. И после тога књаз Никола се обратио руском цару с молбом да регулише финансијске тешкоће Црне Горе. У јесен 1900. године Николај II је током одмора у Јалти предао министру финансија Витеу молбу књаза Николе да се Црној Гори додијели зајам од шест милиона франака или да јој се дају гаранције за зајам на ту суму. Цар је одлучио да се из руске Државне банке Црној Гори додијели позајмица од 750.000 рубаља. Руски министар финансија Сергеј Вите је сматрао да је помоћ Црној Гори из државне касе толико велика да не долази у обзир никакво даље увећање: „Поред сталних расхода у износу од 220.000 рубаља годишње на издржавање школског батаљона и полубатерије, духовне семинарије и женске школе у Црној Гори, а такође и додјељивања црногорској влади донације за уплату дуга Државној банци и других помоћи, уз истовремене петогодишње расходе нашег буџета 1894–1898. године за снабдијевање Црне Горе оружјем и муницијом и за подизање цркве у Никшићу – износе око 2.600.000 рубаља“. За вријеме посјете Русији крајем 1901. и почетком 1902. године краљ Никола је молио цара Николаја II да уступи Црној Гори одштету коју Турска плаћа Русији у износу од три милиона рубаља, додајући да му „руске паре не требају али ове турске би узео“. Министар Вите је био енергично против, а да би се ствар некако „изгладила“ помоћ Црној Гори је увећана „за неколико стотина хиљада рубаља“.
Ћерке књаза Николе биле су веома увријеђене ставом грофа Витеа, а Анастасија-Стана му је рекла: „Ја вам ово нећу заборавити, запамтићете…“.
Министар финансија Вите записао je у својим сјећањима: „Црногорски кнез је долазио у Русију стално са некаквим пројектом, а при том је увијек имао у виду да добије за себе у џеп неколико стотина хиљада рубаља. Ради тога је прибјегавао неодговарајућим начинима, стварајући утисак да му је новац потребан за неки војни посао, да би издржавао неки дио војске, све, наравно, у корист Русије, за случај рата на Балкану, а у суштини … већина свих тих пара ишла је просто њему у џеп“.
(Из: Н. Г. Струнина-Бородина, Черногорский вопрос во внешней политике России при Николае II, Императорский Дом Романовых и Балканы.)
