Милан Ружић

Све ће поново устати када једном падне

28.09.2015.

Све што је полегло, поклекло и пало, једном устати мора. Полегла је пшеница по пољима, трава од ветра, жена од лепе, али неистините и трошне речи. Полегле воља, душа, градови. Све се некако губи и тањи.

Тргне се само на час, па поново се снизи и легне до пола неспремно да потпуно посустане и оде негде далеко докле још ништа што је живо није стигло. Полегли су и људи чим су овакви какви су.

Падају кише по главама зачуђеним и уплашеним и скрећу мисли на другу страну потпуно пресахлу, устајалу и страхом обојену, а те главе не виде лепоте небеских капи које нас уважавају својим свијањем на нашем рамену или глави, па нас некад поздраве и са руба кишобрана којим се од њиховог благослова кријемо.

Поклекли су идеали, поклекли су људскост и мозгови, па сад све клечи болно и тихо као у некаквим молитвама, а мимо молитве и све ван себе и без наде за бољим. Упија се студен земље и мраза, а игнорише се топлота сунца и вере који ће нас од студени отргнути и уздићи омогућивши нам срећу и благостање. Поклекло је све што је ваљало, а усправно је све оно што не ваља. Поклекли су дивови некадашњи и људи који су их пратили очекујући награду. Поклекле су идеје и ставови. Поклекли су они од којих се највише очекивало да ће остати усправни. Пале су некакве магле по пољима поклеклих и не дају им да промоле своје главе изнад густе белине.

Пало је све. Пале су прво приче. За причама је уследио пад поверења, за поверењем пад памети, за падом памети – пад расуђивања. После пада расуђивања наишао је пад расположења, а за њим и пад људскости. Чим је пала људскост, почео је и пад човека, а падом човека, пало је све што је икада на ногама стајало и гледало у небо. Све около удара једно у друго и тера на пад, баш као домине. Домина по домина и ето нама Судњег дана. А када се на месту суда и пресуди, све ће поново устати и остати право до неког следећег јада, а са њим полегнућа, поклекнућа и поновнога пада, јер нема пада без устајања, ни устајања без пада.