Зоран Шапоњић

Суровикин је јутрос ступио на дужност!

10.10.2022.

Како је почео, тако је хумористички програм по западним и делу београдских медија, а поводом рушења дела Кримског моста у Русији, брзо и завршен. Уместо спрдaњa са Русијом, са Путиновим рођенданом, са руском војском, слика насмејаних Украјинаца који у Кијеву праве селфије са билбордом на коме је Кримски мост у пламену, од јутрос на тим истим насловним странама слике ратних разарања у Кијеву, Лавову, Житомиру, широм Украјине.

Да, Суровикин је јутрос ступио на дужност!

Никако ми у суботу ујутру ама баш ништа није било смешно гледајући слике моста у пламену. Ништа ми није било смешно гледајући пре који месец слике ракетне крстарице „Москва“ како тоне у воде Црног мора. Нисам се смејао ни пре пар недеља када су диверзијом онеспособљени и Северни ток један и Северни ток два. Заплакао сам кад је у Москви онако сурово, нељудски убијена Дарја Дугина.

Не смејем се ни јутрос. Јер, рат није смешна ствар.

Гледам један од београдских портала јутрос. Одједном, и код њих промењене слике. Јутрос не оргијају о руској пропасти, руском поразу, о понижењу Русије, руске војске, председника Путина. Нема слика како Украјинци праве селфије у Кијеву, насмејани, радосни… Јутрос пишу о „најјачем руском удару од почетка рата“, о ракетама које лете изнад кућа“, о сузама, страдању… Преносе слике Кијева и Лавова, других градова у пламену.

Ужаснуто пишу о томе како је пешачки мост у Кијеву погођен руском ракетом док је на њему био – човек, иако се на снимку види да је поменути човек остао жив и здрав и побегао са моста.

Само пре два дана и они, и други широм света, подржавали су рушење моста, у небеса дизали украјинске „специјалце“, хвалили акцију, хушкали на рат, на нове ударе, преносили објаве украјинских политичара да је напад на мост код Керча само почетак…

Почетак чега, колеге? Да ли овога што гледамо јутрос?

Лако је, колеге, хушкати из топлих канцеларија, са две или пет, десет хиљада километара раздаљине. Лако је из Париза, Берлина или Лондона смејати се „Путиновом понижавању“, објављивати слике Путина са Кримског моста од пре четири године… Тешко је, колеге, јутрос бити тамо где падају бомбе… Је ли вам јутрос шта смешно, колеге?

Рат је озбиљна ствар. Рат није за збијање шала. Као што ни спрдање са Русијом и руском војском никад није, нити ће кад бити за спрдњу.

А, шта ћемо са одговорношћу јутрос? Шта ћемо са онима који су се данима смејали, говорили о томе како су Руси готови, како је Путин на коленима? Са онима који су призивали нове украјинске нападе, акције, на нова понижавања Русије. Да ли осећају и мало гриже савести док гледају салве ракета како из Црног мора, лете ка Украјини? Да ли је Украјинцима јутрос шта смешно? Праве ли јутрос селфије крај оног билборда са сликом Керчког моста у пламену?

Размишља ли јутрос неко како то Американци имају право, слободу, да своје националне интересе и своје држављане бране у Ираку, Либији, Авганистану, Србији, Сирији, на 10, 15, хиљада километара од своје куће, а Руси немају право да своје сународнике, своје националне интересе бране одмах ту, преко границе, на пар десетина километара од Ростова на Дону, Белгорода?

Да, пријатељи, генерал Суровикин је јутрос ступио на дужност и ту више ништа није, нити ће бити смешно. И, не ради се овде, да се разумемо, о генералу као појединцу, овде се ради о симболу, а Суровикин је симбол Русије и руске војске.

А, са њима нема спрдње, шале, хумористичког програма по порталима.

Ово је сад сасвим озбиљно.

И још, ко не види суштину ове борбе која се води, тај је слеп код очију. Не ради се овде ни о Кримском мосту, ни о ракетној крстарици „Москва“, не ради се овде о девестираним гасоводима, страшном примеру државног тероризма, овде се ради о сваком од нас, о нашој будућности, о будућности наше деце. О томе хоћемо ли даље као слободни људи, хоће ли наша деца живети у слободном свету или ћемо сви као робови даље у свету у коме се у ваздух дижу гасоводи, у свету у коме се рушење једног моста слави као највећи домет слободе.

У свету у коме несрећни Украјинци губе главе за своје далеке, бестидне газде.

И, да, поводом наслова, поводом ужасавања, да су Руси гађали мост у Кијеву док је на њему био – човек. Подсећања ради, Американци су у Грделици гађали мост док је на њему био воз са пар десетина људи, а у Варварину такође мост препун народа… Или се, кад су на мосту Срби то не рачуна?